Foto: Marjana M. Stevanović

Ženski sudovi i tribunali jesu takvi prostori. Od prvog Ženskog suda za prostor bivše Jugoslavije, ujedno prvog takvog suda u Evropi, održanog u Sarajevu 2015, na kome je svedočilo 36 žena iz svih republika, proces feminističkog kritičkog promišljanja i delanja u sklopu tranzicione pravde se i dalje odvija. Jer to je „obaveza pre svega prema svedokinjama“, navode Žene u crnom, glavne koordinatorke aktivnosti Ženskog suda, „ali i izraz naše odgovornosti prema ogromnom teretu nedavne prošlosti i njenim posledicama na svakodnevicu žena na ekonomsko-socijalnom, političkom i kulturnom planu“.

Na Regionalnom susretu Ženskog suda u Sremskim Karlovcima, nakon obeležavanja Međunarodnog dana borbe protiv fašizma i antisemitizma, okupile su se žene iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Srbije, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, ali i Italije. Malo je poznato da su Italijanke iz mirovnih organizacija tokom sukoba u Jugoslaviji učinile mnogo za žene izbeglice, kroz mnoge vidove pomoći i podrške, solidarnost i preuzimanje obaveze da o nama govore. One to i sada čine, prate i osluškuju priče naših žena, prenoseći nam i svoja iskustva sa ženama u Italiji, migrantkinjama, Afrikankama.

Govorile su o ženama u Gazi, koja se svakodnevno bombarduje u ime bezbednosti izraelskih građana, o kontinuiranom teroru izraelske vojske, tamošnjem siromaštvu, strahovima žena za svoje sinove, ali i o neprekinutoj saradnji palestinskih i izraelskih aktivistkinja. Govorile su i o žrtvama trgovine koje jedine uspevaju da uđu EU. Jer, u ime bezbednosti „civilizovanih“ zatvaraju se i evropske granice za „divlje“ izbeglice, na koje se podstiče bes i agresija i svaljuje krivica za sve nevolje evropskog društva. Širom Italije organizuju se demonstracije protiv rasističkih odluka vlade, usled čega se putevi oko Rima zatvaraju, a protestanti legitimišu.

„To je oblik fašizma, kad ti nemaš prostor da iskažeš antivladine stavove“, napominje Cesarina Damiani, opisujući italijansku vladu kao potpuno desnu, sa retrogradnim crkvenim stavovima, koja zakonima o abortusu i razvodu koje najavljuje, i u čije nacrte implementira stavove razvedenih muškaraca, preti da uruši dostignuta ženska ljudska prava. Ali bes žena će ih „spržiti“, najavljuju feministkinje kroz masovne proteste.

No na zamrlom i osiromašenom Balkanu pogubnost diskriminatornih zakona osetimo tek kad nas opali po glavi. Zakon o finansijskoj podršci porodici s decom u Srbiji dobar je primer. Ženske organizacije u svim republikama isključuju se iz procesa odlučivanja i proglašavaju neprijateljima naroda. Hrvatska se ostrvila na Istanbulsku konvenciju, dok se istovremeno ograničava dostupnost bezbednog abortusa zbog „prigovora savesti“. Za crnogorsku vlast je rodna ravnopravnost dostignuta i završena priča, dok se u Bosni i Hercegovini još uvek pokušava skrenuti pažnja na žene u ratu.

Status civilnih žrtava rata ženama se ne priznaje, i Ženski sud se ispostavlja kao jedini vaninstitucionalni prostor gde žene iz bivše Jugoslavije odlučuju da više ne ćute. One govore o nedelima onih koje vlasti proglašavaju herojima, ali i našoj svakodnevici koju guše nacionalizmi, korupcija i ekstremna desnica. U ovoj sferi ženskog delovanja žrtve rata, majke, radnice, aktivistkinje, progovaraju o svojim iskustvima osvešćujući sopstvenu poziciju. I one više nisu žrtve, one postaju akterke promena, borkinje za ravnopravnost, kojima ne treba sažaljenje ili lečenje, nego pravda.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.