Foto: Fonet/ Božidar Petrović

Takve su procedure. Nakon što zaključimo pregovore i zatvorimo sva poglavlja, sledi proces ratifikacije u državama članicama čiji ustavi to predviđaju, kao i složene procedure Evropskog saveta i Evropskog parlamenta. To zahteva barem dve godine. Ali to nije naš deo posla – kaže za Danas Nataša Dragojlović, koordinatorka Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji, govoreći o mogućnosti da Srbija do 2025. godine postane punopravna članica Evropske unije.

– Od Srbije očekuju pre svega njeni građani, a zatim i EU da ispuni u što kraćem roku sve ono što nas vodi ka standardima i praksi po kojoj već žive, rade, putuju, trguju ili se školuju građani EU. Ovim tempom otvaranja poglavlja i ovako predanim izbegavanjem da se odlučno sprovode ključne reforme iz oblasti vladavine prava obeshrabruju. Uz dodatni podstrek EU i uporno insistiranje građana na promenama lošeg stanja u svim oblastima života, nivo političke volje trebalo bi da bude daleko viši, posvećenost reformama dokaziva u praksi i onda bismo na osnovu takvog razvoja događaja mogli biti veći optimisti nego sa ovim iskustvom i ovom pameću svih koji prate ili učestvuju u procesu integracije naše zemlje u EU.

* Stiče se utisak da su u Briselu do sada bili zadovoljni usaglašavanjem pravnih normi sa evropskom pravnom tekovinom. Očekujete li da bi akcenat evrointegracija u skorijem periodu mogao da se prenese na primenu usvojenog?

– Zadovoljni su harmonizacijom zakona sa zakonima EU jer je to najlakši deo posla. Parlament može da radi u tri smene i da usvaja zakone gotovo automatski, bez javne rasprave i u takvom scenariju taj posao se završava za godinu dana. Problem je u drugoj, višoj fazi, kada se dokazuje postojanje institucija koje garantuju primenu tih i takvih zakona. Na tome se oduvek insistira i tako je bilo i u ranijim fazama proširenja. Kome trebaju zakoni koji se ne primenjuju, selektivna pravda ili politizovano pravosuđe, veliki broj nerešenih slučajeva i nemoguć pristup pravdi? Građanima Srbije takvo stanje sigurno ne odgovara. Zato je važno da se prati i dokazuje puna primena zakona i prakse koja postoji u EU i njenim državama članicama, da se građani na vreme informišu i pripreme za nova prava i obaveze. To nije posao samo Vlade ili parlamenta, već čitavog društva. Nacionalni konvent će pažljivo pratiti i ocenjivati stvarnu primenu i sprovođenje svega na šta se Vlada u naše ime obavezala u Briselu. To je svrha procesa integracije u Evropsku uniju.

* Rešavanje pitanja Kosova nesumnjivo predstavlja prioritet za evropske zvaničnike. Smatrate li da će nam Evropa zbog Kosova „progledati kroz prste“ kada je reč o nekim drugim obavezama?

– Rešavanje pitanja odnosa Beograda i Prištine, srpskog i albanskog naroda, postizanje stabilnosti koja treba da omogući prosperitet narodima Balkana, jeste prioritet sam po sebi i za same građane. To što evropski zvaničnici uporno insistiraju samo na tome, u našoj javnosti stvara utisak da je to pitanje svih pitanja i da Srbija samo treba da prihvati nezavisnost Kosova, pa će sve ostalo biti rešeno samo od sebe. U Nacionalnom konventu godinama insistiramo na tome da Poglavlje 35 ne može i ne sme biti poglavlje svih poglavlja, već ono što je sadržano u poglavljima 23 i 24: vladavina prava, borba protiv organizovanog kriminala i korupcije. To su ključni preduslovi za sve suštinske reforme u drugim poglavljima od ekonomskih, preko poljoprivrede, do životne sredine ili energetike. U suprotnom, proces integracije u Evropsku uniju nema nikakvog smisla. Zamislite da sutra priznamo nezavisno Kosovo a prekosutra se probudimo kao članica EU, najsiromašnija, sa visokim nivoom korupcije, neslobodnim medijima i politizovanim sudijama. Članstvo u EU pod takvim uslovima nije nešto što građani priželjkuju. Naprotiv. Zato je dobro da nova strategija EU dodatno naglašava značaj vladavine prava i drugih reformi kojima će se naše društvo, privreda, institucije pripremiti za buduće članstvo u EU. Dobro je da se to razjasni i jasno kaže i vladama država kandidata i građanima šta se tačno očekuje.

* Koliko su, prema vašem mišljenju, predstavnici državnih organa otvoreni za saradnju sa civilnim sektorom tokom pregovaračkog procesa?

– Otvoreniji su nego što su ikada bili. Na zahtev organizacija civilnog društva oni su obavezni da nas obaveštavaju o toku i dinamici pregovora, da nam učine dostupnim dokumente na bazi kojih se pregovori vode i omoguće da utičemo svojim predlozima na akcione planove i pregovaračke pozicije. Procedure Vlade i parlamentarnog Odbora za evropske integracije su takve da to omogućavaju. To pre osnivanja Nacionalnog konventa nije bio slučaj. Proces je formalno otvoren za sve koji su zainteresovani i koordinatori radnih grupa Konventa redovno komuniciraju sa predstavnicima Pregovaračkog tima, ministarstvima koja su zadužena za pojedina poglavlja i imamo priliku da kažemo šta mislimo, a oni imaju obavezu da na naše inicijative odgovore i obrazlože zašto neke politike kreiraju i vode na određeni način. Imamo odličnu saradnju sa Ministarstvom finansija u izradi i praćenju Programa ekonomskih reformi, kao i sa Ministarstvom rada na kreiranju i praćenju sprovođenja Programa reforme socijalne i politike zapošljavanja. Preko 80 posto naših preporuka i sugestija je usvojeno. Sa nekim predstavnicima Vlade komuniciramo a sa nekima i sarađujemo. Dosta zavisi od ljudi koji vode određene grupe za pregovore. Sve je veći odliv kadrova i sve je teže zadržati one koji su najbolji. Na poslovima evropskih integracija rade visokokvalifikovani kadrovi koji govore po nekoliko jezika, znaju procedure, u stanju su da vode višemilionske projekte, a uslovi pod kojima rade u administraciji su daleko ispod onoga što nudi privatni sektor. Sa takvim službenicima nemamo problem ni u komunikaciji, ni u saradnji. Drugo je pitanje da li je civilno društvo zadovoljno učinkom Vlade u ovom procesu. Nije. Može mnogo bolje i daleko brže. Za to su odgovorni političari, koji se kandiduju na izborima i od kojih zavisi da li će ono što stručnjaci preporučuju postati politika i praksa ili neće.