S druge strane je vlast u stanju vršiti pritisak, jer realno gledano pri tome nije nikako ograničena. S treće strane, vlasnici medija imaju svoje ekonomske interese koji mogu rezultirati u ograničenju dobrog novinarstva umesto u ograničenju vlasti. I na kraju zbog ciničnog odnosa korisnika prema medijima (koji su, u neku ruku, prouzrokovali i mediji sami) napadi na novinare postali su samo jedan od mnogih problema i ljudi ih više ne vide kao napade na kritički društveni sustav koji radi i u interesu korisnika/građana – ističe Aljaž Pengov Bitenc, urednik Radija „KAOS“ u Sloveniji i politički kolumnista, u razgovoru za Danas.

* Nedavno ste izjavili i da napadi na novinare mogu biti povezani sa strukturama vlasništva u medijima. Na šta ste mislili pod tim?

– To se nije odnosilo samo na Srbiju već je generalna procjena situacije da se pritisci na novinare ne vrše šakama nego parama. I u Sloveniji smo imali primjere gdje je novinar koji je pisao „pogrešno“ o nekom političnom moćniku ili nekom poslovnom partneru vlasnika medija, prvo dobio upozorenje a onda direktnu ucjenu, da je njegova plata ovisna o tome kako piše o tim ljudima/firmama. Isto tako su vrlo popularni pristupi prekidi ugovora o oglašavanju ili barem pretnje o prekidanju tih ugovora kao mehanizam discipliniranja novinara ili kompletnih medija. To je toliko lakše kada su oglašivači u tim medijima firme u državnom vlasništvu ili firme u kojima vlasnik medija ima poslovni i osobni interes.

* Kako biste ocenili stanje slobode medija u Srbiji u odnosu na ostatak Balkana?

– Bilo bi nefer da se situacija u medijima upoređuje direktno sa drugim zemljama na Balkanu, jer je situacija u svakoj od njih specifična. Ipak, zbog činjenice da se Srbija želi plasirati kao regionalni lider u približavanju EU očekivali bismo i liderstvo u slobodi i nezavisnosti medija. Ali koliko razumem situaciju u Srbiji, to nije slučaj. Velika većina medija u svojim izdanjima promovira takvu ili onakvu političku opciju bez obzira na stvarne činjenice. To naravno nije u redu, jer u jednu ruku to smanjuje profesionalnost novinarskog zanata samog po sebi, a u drugu ruku to povećava ciničan odnos korisnika prema medijima i smanjuje potencijal medija da vrše svoju društvenu ulogu kao „četvrta grana vlasti“.

Dakle, nije problem medija situacija u odnosu na druge zemlje na Balkanu (tu ima svako od nas puno posla da obavi), nego medijska situacija u odnosu na društvenu situaciju u zemlji. Disfunkcionalni mediji do neke razine i prouzrokuju ostale društvene disfunkcionalnosti jer ne vrše nikakav nadzor nad ostalim akterima u društvu.

* Šta je najvažnija medijska reforma koju bi Srbija trebalo da sprovede kako bi se približila evropskim standardima?

– Iskustva iz Slovenije pokazuju da je medijska reforma nužan ali nedovoljan uvjet za funkcionalne medije. Država može usvojiti najbolju moguću reformu medija, ali ako nema nikoga da je sprovede, takva će reforma biti potpuno uzalud. Ali generalno, svaka medijska reforma trebalo bi da, do najveće moguće razine, isključi politiku i državu iz javnih medija. Samoograničenje vlasti u odnosu sa medijima je prvi uvjet da se ponovo uspostavi barem neka razina povjerenja u medije. Problem je u tome što medijska situacija u obližnjim državama članicama EU nije baš idealna. Pogotovo Hrvatska i Mađarska nisu baš prva asocijacija kada govorimo o kvalitetnim ili slobodnim medijima. Ali iako se možda čini da se Europska unija ne brine puno o medijskoj slobodi zbog, budimo ljubazni, geostrateških faktora, treba imati u vidu da su članice Unije i zemlje koje imaju bogatu tradiciju medijske slobode i koje će vjerovatno na kraju krajeva insistirati na tome da Srbija ostvari realan napredak na tom području, ne samo da usvoji zakon ili dva.

Izveštaji koji kritikuju slobodu medija nisu dovoljni

Aljaž Pengov Bitenc kaže da je teško proceniti koliki je stvarni domet i uticaj svih izveštaja nezavisnih organizacija kao i evropskih institucija i zvaničnika, o kršenju medijskih sloboda u Srbiji, jer vrlo lako ti izveštaji mogu postati kao ritual, u smislu „psi laju a karavana ide dalje“. Situacija se neće promjeniti samo zbog svih tih izvještaja, molbi ili čak pretnji, naglašava on. „Ali s druge strane svi ti dokumenti su dosta dobri kao izvor ili nacrt za one segmente društva, koji želi ostvariti više medijske slobode i profesionalnosti, jer im to daje nekakav eksterni legitimitet a i definira one segmente medija koji najviše trebaju reformu ili koje je najlakše promeniti. A čini se da je kombinacija dugoročnih promjena u kritičnim segmentima u kombinaciji sa brzim rezultatima na drugim segmentima najbolji način da se akteri medijske reforme ne obeshrabre suviše brzo“, ukazuje Pengov Bitenc.