Neke zemlje pokušavaju da uvedu jednopartijski sistem 1Foto: Zoran Hamović

Ali, Žan-Klod Junker je prošle godine, kad je bio u poseti Srbiji, rekao: „Možda, a možda i ne.“ To je pogrešna strategija. Trebalo bi utvrditi godinu, kao šta do tog roka treba da se sprovede, pa onda dolazi pristup, a nakon pristupa rešavanje svega što je preostalo.

U suprotnom, to će stalno da se odlaže, a stalno odlaganje ne daje perspektivu, kaže za Danas Volfgang Šmale, profesor savremene istorije na Univerzitetu u Beču i član Evropske akademije nauka i umetnosti.

On je početkom nedelje u Beogradu predstavio srpski prevod svoje knjige „Šta će biti sa Evropskom unijom?“ u izdanju izdavačke kuće Clio, što je bio i povod za razgovor za Danas.

* Šta bi posle nedavnih izbora u EU trebalo da bude prioritet Brisela koji se suočava sa raznim problemima: najavljenom unutrašnjom reformom, Bregzitom, migracionom krizom, terorizmom, korupcijom, izazovima u odnosima sa Rusijom, Kinom pa i SAD, proširenjem Unije?

– U ovom programu koji je nova predsednica Evropske komisije 27. novembra predstavila ne dolazi do izražaja unutrašnji oblik EU, ali postoji sveobuhvatan politički program, gde se akcenti i prioriteti stavljaju na zaštitu klime, primenu digitalnih tehnika, zdravstvo – pre svega borbu protiv raka, ali naravno i pitanja bezbednosti, uključujući i borbu protiv terorizma. Dakle, sve te stvari igraju ulogu. Proširenje se, doduše, pominje, mada se čini da nije jedan od prioriteta ili neko težište. Ali reforma EU, na primer, veći stepen političkih prava za građane je nešto što ne postoji u tom programu.

* Vaša knjiga predstavljena je u Beogradu dan posle 10. godišnjice stupanja na snagu Lisabonskog ugovora. U tom kontekstu šta je odgovor na pitanje iz naslova vaše knjige – „Šta će biti sa EU?“

– Stvar je u tome da se ugovor iz Lisabona mora ozbiljno shvatiti. Postoji u njemu jako puno dobrih stvari i to naročito u osnovnim članovima, koji sadrže vrednosti za koje se EU zalaže. Nažalost, sve zemlje ne shvataju ozbiljno to što je zapisano u tim prvim, osnovnim članovima Lisabonskog ugovora. To znači da budućnost EU počinje sa više ozbiljnosti, iskrenosti i većim stepenom volje da se taj ugovor sprovede.

* Da li je paradoks da organizacija čiji je prioritet vladavina prava ima problem sa svojim državama članicama kada je reč o poštovanju osnovnog dokumenta i neke vrste ustava EU?

– To jeste paradoks i postavlja se pitanje koliko države članice shvataju i prihvataju EU.

* Zbog čega je čak i za neke članice EU model nacionalne države i u 21. veku prihvatljiviji od zajednice država ograničenog suvereniteta, poput EU, koja je formalno bez pravog ustava?

– Ja tu pravim razliku između nacionalne države koja je posle 1945. na neki način iznova „izmišljena“. To je nov model nacionalnih država koje se razlikuju od nacionalnih država imperijalizma iz svetskih ratova. Ova nova nacionalna država se ne nalazi u suprotnosti sa EU. Problem potiče odatle što se u nekim zemljama pokušava da uvede jednopartijski sistem, jer na taj način nacionalna država ponovo postaje agresivna u tom nacionalističkom smislu. To je nešto protiv čega se moramo boriti.

* Da li je Bregzit doveo u pitanje osnovnu ideju o širenju EU i da li je Unija moguća bez Velike Britanije?

– Do sada je uvek bilo jasno da će se EU širiti, možda sporije nego u neko ranije vreme, ali će se i dalje širiti. A onda se odjedanput pojavilo Ujedinjeno Kraljevstvo, koje je šezdesetih godina prošlog veka dva puta pokušalo da postane članica EU. Svaki put su ti pokušaji propali zbog Šarla de Gola. Konačno su 1973. postali članica EU, a sada su odjedanput rekli: „Doviđenja“. To nikada nije bio sastavni deo plana EU i psihološki je jako značajno.

* Mora li evropska ideja nužno da bude globalna stvar, jer se čini da je ostatku planete dosta evrocentričnog pogleda na svet?

– Slažem se. Ja pokušavam da u ovoj knjizi objasnim da se tu ne radi o nekoj evropskoj misiji, kao što je svojevremeno bio slučaj, već da Evropa mora da shvati da postoji globalna civilizacija u kojoj predstavlja samo njen deo. Ali, ona mora da igra neku ulogu i u toj globalnoj civilizaciji. Sa te tačke gledišta, zadatak za EU bio bi da deluje i u tim globalnim aspektima, a ne samo u Evropi. To nema nikakve veze sa ranijim kolonijalizmom.

* Da li je jaka EU i jedinstvena Evropa u interesu SAD? Donald Tramp nije jedini američki predsednik koji je protiv stvaranja evropske vojske, jakog evra, evropskog uticaja na rešavanje važnih političkih i geostrateških problema.

– Kad bi EU rekla predsedniku Trampu: „Ne trebaju nam više tvoje pare i tvoja vojska, mi ćemo to sami da odradimo“, mislim da bi on kod kuće u Americi rekao: „Od sledeće godine uštedećemo 200 milijardi dolara“ i to bi predstavio kao ogroman uspeh. Ali stvarnost nije baš takva. Dakle, Amerikanci su posle Drugog svetskog rata i neke uzdržanosti u početku shvatili i prepoznali da je evropska integracija nešto što služi interesima SAD. Ja mislim da je to i danas tako, ali naravno da su se SAD već pod Obamom, a u suštini i pod Klintonom više orijentisale na Pacifik.

* Zvaničnici u Briselu često poručuju da se „Balkan ne sme ispustiti iz evropskih ruku“. Koliko je politika EU iskrena prema državama ovog dela Evrope?

– Mislim da Evropska komisija, koja se drži dalje proširenja EU i na zemlje Zapadnog Balkana između ostalog, to iskreno i misli. Ali, postoje neke zadrške u pojedinim vladama, kao što recimo imamo Emanuela Makrona, koji taj proces odugovlači. Treba imati na umu da su se na početku evropske integracije onih šest država osnivača prvo okupile, objedinile i zajednički rešavale svoje tadašnje probleme. Sad se zapadnobalkanskim državama kaže: „Rešite svoje probleme, pa ćete onda moći da pristupite EU.“ To je obrnuta strategija od one početne. Ja smatram da je to pogrešno.

* Da li je to razlog zbog kog je za Brisel neprihvatljivo da Srbije uđe u EU po „kiparskom modelu“ – u svojim ustavnim i međunarodno priznatim granicama i da unutar nje rešava kosovsko pitanje?

– Ja sam mišljenja da bi to u EU trebalo da se reši, jer su i te prve evropske integracije bile stvorene kako bi se rešavali problemi. To što se danas kaže: „Nismo u stanju da rešimo te probleme, nego vi rešite pre nego što postanete članice“, prosto je ideološki zaokret koji neće javno da se prizna.

* Koliko je realno prihvatanje Makronovog predloga reforme i da li bi to uticalo i na pitanje procesa pridruženja država koje su kao Srbija već potpisale ugovor sa Briselom, kojim su definisani pravila i uslovi?

– One bi trebalo da postanu članice EU što je moguće brže kako bi bile sastavni deo reformskog procesa. Smatram da je loša strategija koja kaže da prvo treba da se promeni EU i te zemlje moraju da se promene, pa tek onda da pristupe. To mora zajednički da se radi.

* Imate li procenu koliko ljudi u EU deli vaš evrooptimizam?

– Samo manjina, ali ja ne odustajem. Znam da je to manjina, ali stalno glasno iznosim svoj optimizam.

Evropska ideja i Rusija

* Ako je izvorna evropska ideja, kako kažete, „jedna Evropa“ a ne samo sadašnja EU, da li ona, gledano iz ugla Zapada, obuhvata i Rusiju?

– Mislim da je danas teško dati odgovor na to pitanje jer se odnosi stalno menjaju. U 18. veku odgovor je bio potpuno jasan – carska Rusija je bila sastavni deo Evrope, ali samo do Urala. I tu je početak problema. U drugoj polovini 19. veka odgovor bi bio ne, carska Rusija nije Evropa, a Sovjetski Savez, mada je evropski proizvod, zbog ideoloških razloga nije bio Evropa. Mislim da je Vladimir Putin doneo odluku da Rusija ne može biti Evropa Evropske unije nego Evroazijske unije sa Rusijom kao vodećom silom. To je njegov vlastiti model neke zajedničke Evrope.

Spoljna politika i američko rešenje

* Da li u Briselu postoji svest da je sama EU evroskepticima u Srbiji dala dva moćna argumenta – dozvolila je raspad SFRJ, koja je bila neka vrsta mini modela Unije, a od Srbije se traži da jedina članstvo plati delom državne teritorije – Kosovom i Metohijom?

– Što se tiče prvog dela pitanja, osnivanje političke zajednice pedesetih godina 20. veka u stvari je propalo, a ti problemi traju sve do dana današnjeg. EU, što se tiče političkih promena u njenom susedstvu, nikada nije do sada bila unapred pripremljena i nikad nije pronašla neki razuman odgovor. To je bio slučaj u vezi sa Jugoslavijom, Sirijom, Libijom… Nikad nije bila unapred pripremljena za takve događaje. Već više od deset godina spoljnopolitička služba EU se širi, ali ne postoji spoljna politika EU kao takva. Ona bi trebalo da postoji kako bi problemi mogli preventivno da se, ako ne spreče, ono bar ograniče.

* Da li u tom kontekstu treba posmatrati i bombardovanje SRJ 1999, jedino u Evropi posle Drugog svetskog rata?

– To je bilo američko rešenje. Ono je oduvek takvo bilo, a takvo je i dan-danas – bombardovati i verovati da će to rešiti nekakav problem.

* Ali EU je učestvovala u tome.

– Pa jeste, to je tačno.

Prevod sa nemačkog: Slobodan Popović

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.