Tako je u članku „Ravnopravni igrači“, objavljenom u poslednjoj „Odbrani“, magazinu Ministarstva odbrane i VS, gospođa Mirjana Milenković predstavljena kao „pukovnik“ i „načelnica Odseka za međunarodno-vojnu saradnju i protokol Generalštaba“. Autorka intervjua odmah na početku konstatuje da se žene i u razvijenim zemljama „bore s neravnopravnom zastupljenošću na visokim pozicijama“, pitajući svoju sagovornicu „koliko snage treba za rušenje obrazaca čvrsto ukorenjenih u društvu“. Tekst treba da ukaže na prisustvo žena na važnim položajima, te na njihovu jednaku sposobnost u poslovima koji se tradicionalno smatraju muškim. Međutim, da bi se obezbedila medijska vidljivost žena i njihovih društvenih uloga, pogrešno je koristiti jezička sredstva koja tu vidljivost umanjuju. Sa stanovišta same jezičke strukture, jednako je regularno reći za ženu da je pukovnica kao i da je načelnica. Sa stanovišta nediskriminatorne jezičke upotrebe je i poželjno, jer se upotrebom rodno osetljivog jezika najuverljivije dekonstruišu patrijarhalni kulturni modeli. Mogu se složiti sa autorkom da je potrebno mnogo snage za rušenje ukorenjenih obrazaca, a izgleda da je najviše istrajnosti potrebno za promenu jezičkih navika kojima se ti obrasci održavaju. Zato ne čudi što autorka u tekstu nesmetano koristi „načelnica“, ali dosledno izbegava ženski rod za čin pukovnika ne bi li poremetila tradicionalno muški militaristički koncept.

Zanimljivo je ovde pomenuti jedno od istraživanja o uticaju rodnih ideologija na studentsku populaciju. Dr Dragoslava Mićović je ispitivala rodnu osetljivost među studentima Policijsko-kriminalističke akademije i utvrdila, između ostalog, da je patrijarhalni kulturni model kod njih izrazito prisutan, a da se rodno osetljiv jezik slabo ili nerado koristi. Pritom, prema njenom zapažanju, muškarci se načelno manje protive takvom jezičkom ponašanju nego žene – kao da se deo ispitanica „stidi insistiranja na ženskim oblicima imenica… i smatra da ih ne treba stavljati u prvi plan“. Ovaj stid u potpunosti odgovara patrijarhalnom vaspitanju tihih, povučenih, požrtvovanih žena.

Negativne stavove prema rodno osetljivom jeziku, s druge strane, podupire i naša institucionalna lingvistika, nasuprot zvaničnom mišljenju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Naime, pre više godina je tadašnja poverenica Nevena Petrušić uputila Vojsci Srbije preporuku o upotrebi rodno nediskriminatornog jezika i, kako je tada isticala, bila veoma zadovoljna njihovim odzivom i spremnošću da promene jezičko ponašanje. Međutim, Vojska je prihvatila samo deo koji se odnosi na oslovljavanje žena prema bračnom statusu, uklonivši distinkciju gospođa/gospođica. Povodom zahteva da se za činove žena koriste imenice ženskog roda Vojska je ipak odlučila da se konsultuje sa SANU, gde su im rekli mogu misliti šta, s obzirom na stav Odbora za standardizaciju srpskog jezika da rodno diferencirani jezik predstavlja „banalizaciju jezika“. Tako imamo suprotstavljene stavove dveju relevantnih institucija, pa je pravo pitanje kome treba verovati. Pa lepo: izučavanje roda i jezika zahteva interdisciplinarni pristup, kakav normativisti sa institucionalnim autoritetom i sa zastarelim strukturalističkim poimanjem jezika uporno odbijaju. Ne mogu se opisivanjem jezičke strukture, koje je u osnovi preskriptivne lingvistike, analizirati, recimo, diskurzivne prakse ili otkrivati na koji način naše jezičke navike utiču na naše mišljenje i delovanje, i obrnuto. Ne može se onda ni razumeti značaj rodno osetljivog jezika, čija je upotreba neodvojiv deo strategija za dostizanje rodne ravnopravnosti. Drugim rečima, ono što je zastarelo i što se ne odvaja od svoje patrijarhalne matrice, a što je pritom čvrsto uhlebljeno u državnim institucijama, ne može da ide u prilog ideji o jednakosti polova, koju ista država proklamuje, već može samo da je potire.

Autorka je novinarka Danasa

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.