Podsetnik na cilj o izgradnji boljeg sveta 1Foto: EPA-EFE/BIENVENIDO VELASCO

Konvencija o statusu izbeglica iz 1951. godine, koja je osnov međunarodne zaštite ljudi koji su prisiljeni da napuste svoja ognjišta, do sada je spasila bezbroj života.

Danas, na sedamdesetu godišnjicu njenog usvajanja, kritičari tvrde da je konvencija zastareli proizvod iz protekle ere. Ali, ukoliko je ne budemo branili i poštovali, milioni ljudi platiće cenu.

Gotovo da ne postoji nijedan kutak na svetu koji se u toku poslednjih sedam decenija nije suočio sa izazovima prisilnog raseljavanja. Krajem prošle godine, broj ljudi raseljenih iz svojih domova, uključujući izbeglice i interno raseljena lica, dostigao je 82,4 miliona – i to je broj koji se više nego udvostručio samo u poslednjoj deceniji.

Iako se uzroci i dinamika raseljavanja ljudi stalno menjaju, Konvencija o statusu izbeglica je evoluirala i odražava sve promene do kojih je došlo. Kao savremeno otelotvorenje principa azila, u poslednjih 70 godina, dopunjena je nizom drugih značajnih pravnih instrumenata u oblasti jačanja prava žena, dece, osoba sa invaliditetom, LGBTIQ+ zajednice i mnogih drugih.

Neke vlade, podilazeći uskogrudnom populizmu ili podstaknute populizmom, koji je često baziran na pogrešnim informacijama, u poslednjih nekoliko meseci pokušavaju da odbace osnovne principe konvencije. Ali problem nisu ni ideali, ni jezik konvencije. Problem leži u tome kako osigurati da sve države to poštuju u praksi.

Kada je 1956. godine izbeglo 200.000 Mađara, gotovo sve njih prihvatile su druge zemlje u roku od nekoliko meseci. Kada sam počeo da radim na humanitarnom polju – na Tajlandu, početkom 1980-ih – stotine hiljada izbeglica u Indokini preseljeno je širom sveta.

Danas je takav odgovor sve ređi. Izbeglice i migranti i dalje kreću na opasan, a u nekim slučajevima i fatalan put preko pustinja, mora i planina, bežeći u strahu za život, ali međunarodna zajednica očigledno ne uspeva da se ujedini u iznalaženju trajnih rešenja za te očajne ljude.

Ili što je još gore, primetne su i određene inicijative uskraćivanja azila izbeglicama, pa čak i prepuštanja odgovornosti za zaštitu izbeglica i „skladištenja“ izbeglica na drugim lokacijama. Pa ipak, ako najbogatije države, koje su blagoslovene i imaju najviše resursa, odgovaraju podizanjem zidova, zatvaranjem granica i odbacivanjem ljudi koji pristižu morem, zašto i drugi ne bi sledili njihov primer? Gotovo 90 odsto izbeglica na svetu nalazi se u zemljama u razvoju ili u najmanje razvijenim zemljama. Kako bi te zemlje trebalo da protumače takvo nepoštovanje ideala zaštite?

Postoji niz načina da se smanji broj prisilno raseljenih. Odlučne mere za okončanje sukoba, borba za ljudska prava i poštovanje ljudskih prava, rešavanje problema degradacije životne sredine… sve to bi moglo da bude efikasno, jer bi doprinelo rešavanju problema koji su osnovni uzroci raseljavanja ljudi.

Pa ipak, za takva rešenja nema dovoljno političke volje. Dugogodišnji sukobi još uvek tinjaju, a pokreću se novi. Klimatske promene i ekološke katastrofe su sve češće faktori koji uzrokuju krize raseljenja, ali države još uvek nisu uspele da postignu dogovor o zajedničkim merama za smanjenje porasta temperature. Samo u toku ovog leta Severnu Ameriku poharali su požari i vrućine, a Centralnu Evropu i Kinu pogodile su jake poplave. Posledice takvih ekstrema, koji sve više pogađaju različite delove planete, neizbežno će uticati i na raseljavanje ljudi.

Mi koji smo bili te sreće da živimo u relativnom prosperitetu i stabilnosti ne možemo te darove uzimati zdravo za gotovo – šok koji je izazvala pandemija kovida 19 to jasno pokazuje. A oni koji smatraju da je Konvencija o status izbeglica irelevantna ili kojima ona smeta, mogu jednog dana biti zahvalni na zaštiti koju im ona garantuje.

Postoje i određeni razlozi za optimizam. Konvenciji je dosad pristupilo 149 država potpisnica, što je čini jednim od međunarodnih ugovora sa najsnažnijom podrškom. Kao i mnogi drugi instrumenti međunarodnog prava, konvencija odražava zajedničke vrednosti altruizma, samilosti i solidarnosti. Kad god posetim izbeglice i zajednice koje ih ugošćuju, sretnem posvećene ljude koji te vrednosti sprovode u delo sa zapanjujućom velikodušnošću.

Može da izgleda čudno što sa toliko strasti govorim o sporazumu Ujedinjenih nacija. Ali Konvencija o statusu izbeglica iz 1951. godine je podsetnik koji nas podseća na našu želju i odlučnost da izgradimo bolji svet. Sedamdeseta godišnjica njenog usvajanja predstavlja priliku da revitalizujemo našu posvećenost tom idealu. Pozivam sve da obnovimo taj zavet umesto da ga kršimo.

Autor je visoki komesar Ujedinjenih nacija za izbeglice

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

2 reagovanja na “Podsetnik na cilj o izgradnji boljeg sveta”

  1. Originalni tekst je na engleskom. U prvoj recenici na srpskom ubacujete neka „ognjista“. Koju rec ste pogresno razumeli i preveli sa ognjiste? I zasto ste pod tolikim uticajem lokalne propagande?

  2. Razlika je ogromna!
    Nekadašnje su izbeglice prihvatale novu „domovinu“ takvom kakva je bila pre njihovog dolaska.
    Savremene „izbeglice“ novoj „domovini“ agresivno pokušavaju da nametnu svoja pravila i svoje zakone.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.