Foto: Medija centar

… što generiše politički pritisak prema nosiocima javnotužilačke funkcije zbog kojeg je i nastala novija tužilačka poslovica „Svaki predmet ima svoje vreme“, što u prevodu znači da se do promene političkih prilika predmeti drže u fioci.

Preko Gugla sam saznao da podnosilac prijava „radi u Vladi a ima nevladinu organizaciju“. Pošto je nakon vesti o prijavama usledila hajka tabloidnog blaćenja autora pomenutog priloga, odmah mi je postalo jasno ko i zašto nasrće na čoveka koji uživa najveći ugled u javnotužilačkoj organizaciji.

Goran Ilić je zamenik Republičkog javnog tužioca, zamenik predsednika Državnog veća tužilaca, Poverenik za samostalnost javnog tužilaštva, osnivač, bivši predsednik i sadašnji član Predsedništva Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije. On je stručnjak sa najvišim akademskim zvanjem doktora nauka koje mu, po članu 65. stav 4. Zakona o javnom tužilaštvu, omogućuje da se i bez posebnog odobrenja bavi naučnom delatnošću.

U tom svojstvu napisao je i članak „Pohvala darovitosti da se izbegne reč nezavisan“, koji je, u okviru pomenutog projekta, objavljen na veb prezentaciji Evropskog pokreta u Srbiji, pa potom i u listu Danas, 27. jula 2019. U njemu se zalaže za to da javna tužilaštva budu ne samo samostalni nego i nezavisni državni organi, jer se odsustvom prefiksa o nezavisnosti najčešće i pravda politički uticaj na javno tužilaštvo.

Da tog uticaja nema, Tomislav Nikolić, u mandatu predsednika Republike, ne bi upozorio Javnog tužioca za ratne zločine da „ne kopa po Srbiji“ u traganju za dokazima o odgovornosti bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Srbije za zločine prema kosmetskim Albancima, a kad je upozoren da time utiče na rad organa gonjenja odgovorio je „da je javni tužilac samostalan ali ne i nezavisan organ“, tako da su njegove reči primerene funkciji koju obavlja. A ni Aleksandar Vučić ne bi, u mandatu predsednika Vlade, nakon pada vojnog helikoptera u kojem je stradalo sedam osoba, rekao „Ne dam ministre“, strahujući da bi dva člana Vlade mogla biti zahvaćena sumnjom da su odgovorni za udes.

Političkih uticaja na javno tužilaštvo bilo je i pre ovih primera. Zbog toga javnost još uvek ne zna: ko je odgovoran za smrt novinara Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, sudije Nebojše Simeunovića, ministra Pavla Bulatovića. Da ne navodim i druga nerazjašnjena zlodela. Zbog tih uticaja Zakon o javnom tužilaštvu usvojen daleke 2008. godine, u članu 5. stav 2. ima odredbu koja glasi: „Zabranjen je svaki uticaj na rad javnog tužilaštva i na postupanje u predmetima od strane izvršne i zakonodavne vlasti, korišćenjem javnog položaja, sredstava javnog informisanja ili na bilo koji drugi način kojim može da se ugrozi samostalnost u radu javnog tužilaštva“.

Nažalost, ta odredba se ne primenjuje onako kako bi trebalo, jer da nije tako javnost bi znala: ko je „kompletnim idiotima“ naložio da obave savamalsku hajdučiju, ko je odgovoran što se policija nije odazvala pozivu da tu hajdučiju spreči, zašto bespravno sagrađeni objekat na vrhu Kopaonika još uvek nije uklonjen i ko ga je sagradio. A znala bi i odgovore na druga uznemirujuća pitanja.

Sve ovo pokazuje da politički uticaj na rad javnog tužilaštva i te kako postoji. Tome je doprineo i Ustav jer predviđa: da javne tužioce na svim nivoima bira i razrešava Narodna skupština na predlog Vlade; da su zamenici javnih tužilaca dužni da postupaju po uputstvima javnog tužioca (a uputstva, pod uticajem politike, mogu biti i u neskladu sa zakonom); da u sastav Državnog veća tužilaca, čija je dužnost da obezbeđuje i garantuje samostalnost nosilaca javnotužilačke funkcije, ulaze – ministar u Vladi nadležan za pravosuđe i predsednik skupštinskog odbora nadležan za pravosuđe.

Poluge političkog uticaja na javno tužilaštvo „unapređene“ su i u Nacrtu ustavnih amandmana o pravosuđu, koji je pripremilo Ministarstvo pravde, a to je organ izvršne vlasti koji se zalaže za „sprečavanje neprimerenih uticaja“, što se može razumeti i tako da su politički uticaji, kao primereni, dopušteni. Međutim, Zakon zabranjuje svaki uticaj na javno tužilaštvo.

S obzirom na izloženo, ne može se negirati ni tužilačka poslovica da „Svaki predmet ima svoje vreme“, koja aludira i na predmete koji čekaju u fiokama. Kada to kaže Poverenik za samostalnost javnog tužilaštva, svako ko se s tim ne slaže hteo bi da bude „veći katolik od pape“.

Goran Ilić se u tekstu „Pohvala darovitosti da se izbegne reč nezavisan“ zalaže da javno tužilaštvo u pogledu garancija otpornosti na političke uticaje bude izjednačeno sa sudovima tako što bi „u predstojećim ustavnim promenama ostali samostalni ali i postali nezavisni državni organi“. Samostalnost i nezavisnost su lingvistički sinonimi, ali se u politici samostalnost svodi na ograničenu nezavisnost koja političke uticaje dopušta kao primerene.

Važno je naglasiti da bezrezervno suzbijanje političkog uticaja na javno tužilaštvo uživa podršku: 1) Preporuke REC 19 Komiteta ministara Saveta Evrope, koja se zalaže za slobodu izražavanja tužilaca i njihovo uključivanje u raspravama koje se tiču zakona, sprovođenja pravde i ljudskih prava; 2) Presude Evropskog suda za ljudska prava broj 29492/05 od 02.02.2009. godine, po kojoj nosiocima pravosudnih funkcija treba dopustiti učešće u debatama o delotvornosti pravosudnih institucija, odnosno da slobodno govore, čak i uz izvesni stepen preterivanja u pitanjima od javnog značaja; 3) Akcionog plana Srbije za pristupanje Evropskoj uniji koji, u okviru Poglavlja 23, predviđa da rezultat usvajanja amandmana na Ustav treba da bude i otklanjanje uticaja na pravosuđe, što javno tužilaštvo čini nedovoljno samostalnim; 4) Venecijanske komisije koja je još 2013. godine, povodom Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu, preporučila unošenje odrednice „nezavisan“ za organ gonjenja, bez obzira na to što je u Ustavu nema; 5) Etičkog kodeksa Državnog veća tužilaca, koji nalaže članovima da jačaju poverenje u samostalnost javnog tužilaštva i da preduzimaju mere radi njihovog očuvanja i 6) Odluke o Povereniku za samostalnost Državnog veća tužilaca, koja to Veće ovlašćuje na aktivnosti i mere ka jačanju svesti o sadržini i značaju samostalnosti, institucionalnog i ličnog integriteta.

Ako organi čija je dužnost da obezbeđuju i garantuju samostalnost i nezavisnost nosilaca pravosudnih funkcija, ostanu ravnodušni prema situaciji u kojoj se našao Goran Ilić, onda će se tabloidna hajka protiv njega i sudije Majića proširiti i na druge vršioce pravosudne vlasti koji zastupaju i izražavaju iste stavove. Zato neka se, za svaki slučaj, pripreme sudije Dragana Boljević i Omer Hadžiomerović, predsednica i zamenik predsednika Društva sudija Srbije.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji

Povezani tekstovi