Foto: Miroslav Dragojević

Iako su prava radnika uređena Zakonom o radu, kao krovnim zakonom, problem predstavljaju ostali propisi i akti u kojima su mnoga pravna rešenja nedorečena i neprecizna i time pogodna za zloupotrebe. Na taj način, kako kaže za Danas Slađana Kiković iz UGS Nezavisnost, Zakon o radu je kao sistemski zakon u potpunosti derogiran.

– U poslednje vreme, naročito za zaposlene u javnom sektoru, donose se zakonski propisi koji se proglašavaju zakonima lex specialis, ali kada se stručno sagleda, oni nemaju elemente zakona lex specialis. Poslednjim izmenama i dopunama Zakona o radu iz jula 2014. godine u potpunosti je zamrlo kolektivno pregovaranje u realnom sektoru, prvenstveno zbog pravnog instituta proširenog dejstva, pa je nemoguće zaključiti kolektivni ugovor i primeniti njegovo dejstvo na zaposlene u određenoj grani, grupi, podgrupi, primenom proširenog dejstva – kaže Kiković i dodaje da je netačna tvrdnja da donošenje bilo kog zakonskog propisa državu, tj. građane ništa ne košta.

Posledice ove neusaglašenosti propisa ogledaju se u neplaćenim prekovremenim satima, što je oblik rada na crno, neuplaćivanju poreza i doprinosa, u čemu prednjači država kao poslodavac, nezakonitom minimalcu, koji je u Srbiji postao pravilo, zatim u zloupotrebi ugovora, posebno ugovora o delu i privremenim i povremenim poslovima, kojima se umanjuju neka od osnovnih radnih prava (na odmor, bolovanje, trudničko i porodiljsko odsustvo…), kao i u raznolikim diskriminatornim praksama koje se sprovode nad zaposlenima.

– Prava zaposlenih u Srbiji se enormno krše. Kada se donese određeni zakonski propis, neophodno je obezbediti adekvatan nadzor, u cilju primene i prevencije i adekvatne sudske zaštite, što nije slučaj u Republici Srbiji. Inspekcije koje treba da vrše nadzor su neefikasne, tehnički neopremljene i sa malim brojem izvršilaca. Zakon o inspekcijskom nadzoru, koji je odskoro u primeni, normativno uređuje nadzor za 76 različitih inspekcija u Srbiji, ali ne prepoznaje specifičnosti određenih inspekcijskih nadzora, što je slučaj i sa Inspektoratom rada – navodi Kiković.

Inspektorat za rad je, podseća ona, dobio ozbiljne primedbe od Komiteta eksperata Međunarodne organizacije rada, pre svega zato što inspektor rada mora da se najavi poslodavcu najkasnije tri dana pre vršenja nadzora, što je u suprotnosti sa ratifikovanim konvencijama.

Da bi vladavina prava u državi uopšte bila ostvariva, presudna je uloga sudske vlasti, jer ona vrši kontrolu zakonodavne i izvršne vlasti i brine o pravima građana. Međutim, upravo sudska vlast u Srbiji predstavlja najveći problem.

– Radna prava u Republici Srbiji su izuzetno ugrožena jer je sudska vlast neefikasna i nedosledna u svojoj nadležnosti. Ujedno, sudska vlast je često nedostupna zaposlenima zbog visokih sudskih taksa, shodno Zakonu o sudskim taksama, koja se određuje prema vrednosti sudskog spora, pa mnogi nisu u mogućnosti da povedu sudski spor, a ako to i učine, ne mogu brzo da ostvare svoja prava i povrate svoje ulaganje u sudski spor nakon dobijanja presude u svoju korist – ističe naša sagovornica.

Rad preko agencije

Rad preko agencija za iznajmljivanje radnika predstavlja posebno složen pravni teren, gde je u najnepovoljnijem položaju radnik. Agencije sklapaju ugovore sa poslodavcem i radnikom/radnicom i u toj sprezi radnik praktično ima odgovornost prema dva poslodavca, koji pak nemaju nikakvu odgovornost prema radniku. Registrovanje ovih agencija je dozvoljeno Zakonom i Uredbom o klasifikaciji delatnosti, ali je zakon o zapošljavanju preko agencije još uvek u izradi. „Nesporno je da zaposleni zasniva radni odnos u agenciji, i da će u eventualnom sudskom sporu pasivno legitimisana biti agencija, u svojstvu tuženog, a ne korisnik kod koga je zaposleni upućen na rad, jer ugovor o radu zaposleni ima sa agencijom, a agencija ima obligacioni odnos sa korisnikom, kod koga upućuje svojeg zaposlenog“, navodi Slađana Kiković.

Povezani tekstovi