1 – „Malo je šizofrena situacija“ kada jedan državni organ tuži drugoga pred sudom, izjavila je svojevremeno Nataša Pirc Musor, slovenačka poverenica za informacije. Posebno kada je tuženi organ, funkcionalno uzev, nadređen tom tužiocu, dodajem ja. No, pođimo redom. U Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja piše da je poverenik za tu oblast nezavisan i samostalan državni organ u vršenju svoje nadležnosti. Pravo na pristup jednoj takovoj informaciji ostvaruje se, po osnovu zahteva građanina, pred organom vlasti za koga tražilac smatra da je poseduje. Taj organ tada ima poziciju prvostepenog organa. Protiv prvostepene, za tražioca nepovoljne odluke, odnosno protiv izostanka u propisanom roku bilo kakve odluke po zahtevu – on može da izjavi žalbu Povereniku. Poverenik ima procesni položaj drugostepenog organa. NJegova rešenja su obavezna, konačna i izvršna. Ako Poverenik uvaži žalbu, naređuje prvostepenom organu da tražiocu omogući slobodan pristup informaciji od javnog značaja o kojoj je konkretno reč. Na odluke Poverenika može se povesti upravni spor, tužbom pred Upravnim sudom. Taj sudski postupak je hitan. Uz mogućnost da se, po predlogu tužioca, sudski odloži izvršenje osporenog akta, do završetka spora.

2 – Pravo na tužbu u upravnom sporu protiv rešenja Poverenika de lege lata imaju: 1) tražilac informacije, čiju žalbu Poverenik nije uvažio, i 2) nadležni javni tužilac ako smatra da je u konkretnom slučaju Poverenikovom odlukom povređen zakon na štetu javnog interesa. Ne i prvostepeni organ čije je rešenje Poverenik poništio postupajući po žalbi.

Izmenama matičnog zakona se želi priznati i prvostepenom organu pravo na tužbu protiv Poverenikovih rešenja. Po tom pitanju je stručna javnost dobrano podeljena. Jedni smatraju da bi se time ostvario određeni balans u putevima traženja pravne zaštite u ovoj oblasti. Kažu da je javni interes nedovoljno obezbeđen spram prava na traženje informacija od javnog značaja, a sam Poverenik nedelotvorno kontrolisan. Drugi, naprotiv, nalaze, da bi baš predlagana nova solucija dovela do iskrivljavanja uobičajenog procesnog reda: trase između tražioca informacije, prvostepenog organa, pa žalbom p(r)ozvanog, drugostepenog organa/Poverenika, zatim tražioca informacije kao tužioca, odnosno javnog tužioca i na koncu, po tužbi – Suda.

3 – Sledi stav potpisnika ovih redova. Najpre, konstatacija da prvostepeni organ nikada nije stranka u upravnom postupku. On je nadležni javnopravni subjekt koji na osnovu i primeni zakona u pojedinačnim pravnim predmetima ostvaruje javni interes, rešavajući o pravima, obavezama i pravnim interesima građanima i njihovih kolektiviteta, stranaka u postupku. Prvostepeni organ – ni u jednoj upravnoj oblasti – ne bi smeo da bude zakonski legitimisan da sudski napada rešenja drugostepenog organa, pa tako i Poverenika. To je apsolutno izvan logike sistema upravne i upravno-sudske procedure, tuđe kakvoći i profilu upravno-procesne vertikale. Jer, prvi i drugi stepen čine jedinstvo: drugostepena pravna volja je starija, viša, upravno-procesno zaokružujuća; ona, kao konačna u upravnom postupku, konzumira volju prvostepenog organa. Odnosno procesno pravo prvostepenog organa direktno bi protivurečilo principu ustavnosti i zakonitosti, posebno Ustavom proklamovanom načelu jedinstva pravnog poretka Srbije.

Obrazloženje – prema kojem treba pravno omogućiti upravi da tuži Poverenikov pravni akt Sudu pošto on ne pripada upravnom aparatu, te po prirodi i usmerenju ne vodi dovoljno računa o javnom interesu – ne smatram valjanim. Prvo, u upravnom sporu objektivna zakonitost i javni interes su amalgamisani tako da na njih po službenoj dužnosti pazi javni tužilac, kao aktivno legitimisani u upravnom sporu. Stvar je javnotužilačke politike, kada i koliko on to svoje ovlašćenje, nadležnost praktično koristi. Drugo, Poverenik formalno nije uprava, nije podređen Vladi, ali je u datom miljeu spoljni kontrolor javne uprave. On u svakom konkretnom slučaju štiti opravdan interes javnosti da zna, ali ne protivno krucijalnim javnim interesima, a to su život, zdravlje, sigurnost, pravosuđe, odbrana zemlje, nacionalna i javna bezbednost, ekonomska dobrobit zemlje i propisane tajne. Dakle, sloboda pristupa informacijama od javnog značaja se može, na podlozi zakona – argumentovano mereći – srazmerno ograničiti, odnosno isključiti.

Usvajanje narečenog zakonskog predloga predstavljalo bi opasan presedan i duboko podrivanje Poverenikove nezavisnosti i autoriteta. Ujedno, ta prvostepena procesna prerogativa bila bi suprotna ustavnoj ulozi državne uprave i njenim pripadajućim poslovima. A umanjila bi se i inače neučvršćena disciplina prvostepenog organa u odnosu na Poverenikove naloge, osetno usporavanje izvršenja njegovih rešenja. Najvažnije: bile bi stvorene pretpostavke za znatno udaljavanje građana od uživanja priznatog prava na uvid u informacije od javnog značaja.

4 – Sva je prilika da se predstojećom zakonskom reformom suštinski hoće institucionalno drugačiji, normativno ranjivi(ji) i sapeti(ji) poverenik. E, onda na toj i takvoj javnoj funkciji – u krajnjoj liniji – može da bude ubuduće (i) svaki provladin „povlađenik“, običan činovnik-poslušnik u službi političkih interesa. Umesto da to ostane i dalje punkt jedne od poslednjih (ako ne i poslednje!?) svetlih i pouzdanih (od)brana kakvog-takvog prava, slobode i demokratski oblikovanog javnog interesa. „Nije bitno da li pravite greške, već šta onda uradite s njima“ (Irvin D. Jalom)

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu