Foto: FoNet CEP

Priliv migranata u EU ostaje pitanje koje najozbiljnije preti da uruši Uniju kakvu danas poznajemo, iako je njihov broj drastično manji u poređenju sa 2015. godinom. Pritisak populističkih partija koje od ovog pitanja najviše uberu profit, u vremenima kada EU napokon ekonomski staje na noge i pokazuje spremnost da se interno konsoliduje, primorava evropske lidere da interkontinentalne migracije posmatraju isključivo kao bezbednosni problem. U evropskom javnom prostoru maltene nema ozbiljnije diskusije o ideji integrisanja novih migranata kao prilici da se ublaže zabrinjavajući demografski pokazatelji. U isto vreme, činjenica da većina ovih nesrećnika dolazi iz ratom zahvaćenih područja, sredina u kojima nemaju osnovno ljudsko dostojanstvo ili bazične uslove za život (kao posledica klimatskih promena i/ili neoliberalnog kapitalizma), sve manje budi saosećajnost evropskih građana, naviknutih na blagostanje i lični komoditet.

Primarna briga je kako ove ljude što efikasnije odvratiti od granica EU, dok će solidarnost i briga o ljudskim pravima neželjenih putnika sačekati bolja vremena. Ulozi su ogromni – bude li se ponovila 2015. godina, Šengenski prostor, žila kucavica EU, opet bi se doveo u pitanje. Bliži se i 2019. godina i izbori za Evropski parlament i novi saziv Komisije, te je za uspešnost jačanja EU od ključnog značaja kako umiriti uplašene evropske građane odnosno suzbiti uticaj populista i ekstremnih desničara diljem Evrope. Na kraju, uprkos brojnim unutrašnjim pritiscima i dobro poznatim razmimoilaženjima kako se dalje nositi sa ovim pitanjem, evropski lideri su ipak uspeli da dođu do rešenja koje čeka dalju razradu i testiranje.

Rešenje se zasniva na ideji da se teret migracija prebaci na treće, tranzitne države, kako bi se sprečile tragedije na Mediteranu, koje bi za uslugu sprovođenja azilnog postupka dobile izdašnu finansijsku pomoć i neophodne logističke i ljudske resurse koji bi omogućili sprovođenje azilnog postupka u skladu sa međunarodnim izbegličkim pravom. Ovaj model je na neki način dalja razrada dogovora sa Turskom, koji za sada funkcioniše i zahvaljujući kojem je „zapadnobalkanska ruta“ skoro pa zatvorena. Međutim, kao i u slučaju Turske, uspešnost ovog modela će zavisiti od trenutnih odnosa EU sa datim državama. Drugim rečima, one će dobiti sjajan ucenjivački potencijal i time konstantno izazivati principijelnost EU, kojoj je deklarativno prioritet da kroz svoje odnose sa trećim državama promoviše demokratske vrednosti.

U isto vreme, osmišljen je koncept takozvanih „kontrolnih centara“ na teritoriji EU, u kojem bi u roku od tri dana bila utvrđena utemeljenost azilnih zahteva pristiglih migranata. Nakon toga, migranti bi u slučaju negativne odluke bili vraćeni u državu porekla (bez prava žalbe), a oni sa utemeljenim zahtevom bili upućeni u državu članicu koja je izrazila volju da sprovede azilni postupak do kraja. Na taj način bi se ublažio migratorni pritisak na udarne države Mediterana – Grčku, Španiju i Italiju. Tek funkcionisanje kontrolnih centara ostavlja brojne nepoznanice koje tek treba definisati – od toga koje države članice će pristati da budu domaćini kontrolnih centara, do toga kako utvrditi formulu za podelu tereta među voljnim državama, pa do toga na koji način osigurati da odbijeni podnosioci budu zaista vraćeni u države porekla. Ukoliko ovi centri budu praktikovali restriktivan pristup pri obradi azilnih zahteva, može doći do rizika da ih migranti namerno izbegavaju, a EU dođe u situaciju da nema evidenciju osoba koje borave na njenoj teritoriji.

Nova rešenja svakako pokazuju da su današnji lideri spremni na zajednički rad i kompromis, ali sve i da daju rezultate ona ne mogu biti dugoročna. U najboljem slučaju imaće svrhu kupovine vremena, koje je i te kako potrebno Uniji za introspekciju i unapređenje funkcionisanja. Ona će se odvijati paralelno sa procesom pristupanja Srbije EU, a geografski položaj Srbije je svakako čini nezaobilaznim akterom u daljem suočavanju sa nezaustavljivim migracijama. Srbija u tom pogledu ne treba da se tretira niti postavi kao treća država koja bi eventualno služila kao svojevrsno „čistilište“ za migrante, već kao država kandidat za članstvo, koja kroz proces pristupanja usklađuje svoje zakonodavstvo i praksu sa standardima EU. Takav epitet je potrebno u stvarnosti i dokazati, a konstruktivnost i proaktivna uloga se najbolje pokazuju kroz ostvarene rezultate, koji sudeći po izveštajima Evropske komisije za Srbiju nisu baš zadovoljavajući.

Autorka je programska menadžerka u Centru za evropske politike