Foto: FoNet/Marija Djoković

On je, u okviru serijala Press Extra, podsetio na dva pravila oca moderne propagande Jozefa Gebelsa, doktora filoloških nauka i vrlo inteligentng čoveka, ali u službi nacizma, među kojima prvo glasi: „Sto puta ponovljena laž postaje istina“.

Po drugom pravilu, prema rečima Vlajčića, narodu neprijatne vesti saopštavate tako što ih zatrpate sa 90 odsto nevažnih stvari i „onda će lakše da prođe ono sto ste hteli“.

„To se događa i ovde kod nas. Nismo u nacizmu, ali nismo ni daleko do toga“, uveren je Vlajčić.

„Predsednik već dve godine razgovara sa Hašimom Tačijem o Kosovu“, podsetio je Vlajčić, „a mi ne znamo o čemu razgovaraju, već on samo izađe i kaže da je branio interese svog naroda“.

Vlajčić je novinarki Ivani Šanjević rekao da to nije vest i konstatovao da „kod nas ima mnogo vesti koje govore ni o čemu bitnom, pa čak i kad su tačne, nisu pravovremene i ne govore ništa“.

Prema njegovom stavu, lažne vesti nisu novost, one su vladajuće sredstvo onih koji šalju vojske u ratove, njih je uvek bilo, ali se pojavom moderne štampe javio standard prave vesti koja mora biti tačna, pravovremena, verodstojna.

Vlajčić smatra da se to sada isgubilo, zbog poplave novih digitalnih medija i činjenice da društvene mreže svima omogućavaju da ostavljaju komentare.

Prave vesti su potonule, rekao je Vlajičić i među one koji emituju istinite, pravovremene, objektivne i verodostojne informacije uvrstio agencije Betu i, FoNet, nedeljnike Vreme i NIN i dnevnik Danas.

Lažne vesti su svuda oko nas i kada pogledate RTS, u kojem sam nekad radio i bio ponosan, prvih 10 minuta je dnevni raspored predsednika, ilustrovao je Vlajčić.

Vrlo teško je snaći se čitajući današnje novine šta su lažne vesti, šta su prave vesti, teško je prepoznati, napomenuo je on i podsetio da je novinar više od 50 godina i da je radio u najboljim redakcijama.

Vlajčić upozorava da je novinarstvo ugroženo svuda u svetu, ne samo u Srbiji, navodeći kao primer anonimni uvodnik u Njujork tajmsu o predsedniku SAD Donaldu Trampu i kampanju koja se sada zbog toga vodi.

Prema njegovim rečima, dve trećine Srbije je na ivici materijlnog i moralnog sloma, a kada moralno slomiješ građanstvo, onda mu se mogu „poturati“ rijaliti programi.

Upitan da li u Srbiji ima lažnih novinara, Vlajčić je odgovorio da je on „jedan matori novinar“ kojem je žao mladih kolega, jer su se zatekli u redakcijama koje su bile relativno dobre, ali su tabloidizovane.

Stavljene su na tržište, uređivačke politike su podređene interesima, ne vladajućeg režima, već čoveka koji ga vodi, smatra Vlajčić.

Prema njegovim rečima, zvanično u Srbiji ima 3.000 novinara, a skoro 2.000 njih živi na ivici gladi, dok su se ostali snašli u medijima, kao sluge propagandne mašinerije.

Kao osnivač Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Vlajčić podseća da je uspostavljen Sud časti, ali su se njegove odluke odnosile samo na one koji su članovi i nisu im se mogle izreći kazne.

U svakom režimu, od Miloševićevog, Borisa Tadića, Koštunice, do ovoga sada, najbitniji ljudi medija su oni koji kažu da nisu članovi partije, „ali obavljaju najprljavije poslove za tu partiju“, zaključio je Vlajčić.