Foto: VJ

Dva dana nakon što je priznao „nedoličnu vezu“ sa pripravnicom u Beloj kući Monikom Levinski, Klinton je naredio bombardovanje „terorističkih ciljeva“ u Avganistanu i Sudanu.

U napadu na Avganistan, pisao je Danas na naslovnoj strani, američke krstareće rakete uništile su najmanje dva kampa za obuku na istoku ove zemlje. Pri tome ubijeno je najmanje 11, a ranjeno 53 ljudi. Prema izjavi svedoka raketnog napada, druga meta – hemijska fabrika u Sudanu – potpuno je razorena.

Napadi su, tvrdila je američka administracija tada, predstavljali odgovor na bombaške napade na američka diplomatska predstavništva koji su se dogodili nedelju dana ranije. Odgovornost za napade je preuzela teroristička grupa koja će koju godinu kasnije, postati globalno poznata pod imenom Al Kaida.

Američki odgovor podelio je međunarodnu zajednicu. Tradicionalni saveznici, poput Britanije i Francuske i ostalih članica EU, podržavali su američki obračun s teroristima. S druge strane, predstavnici Rusije, a pre svega većine arapskih zemalja, oštro su osudili američki napad, ističući da će bombardovanje izazvati novi talas terorističkih odmazdi. Podrška SAD došla je i iz malo očekivanog pravca.

„Podržavam američke vazdušne napade po logorima i postrojenjima terorista, jer je terorizam najveće zlo savremenog sveta“, rekao je Danasu Vuk Drašković. Lider Srpskog pokreta obnove je dodao da: „Ono što treba podržati kada je reč o američkim akcijama protiv terorizma mora biti podržano i kada je reč o borbi Srbije protiv istog zla“.

To što se pažnja javnosti nakratko preselila na nečiji tuđi konflikt nikako ne znači da je zanemaren domaći. Pored oružanog sukoba na Kosovu, čije su posledice svakodnevno punile stranice, štampa je pratila i diplomatsku borbu, koja je tekla paralelno. Krajem avgusta, Jugoslavija je odlučila da „zarati“ sa Ujedinjenim nacijama, osuđujući izveštaj o Kosovu koji je predstavio njen tadašnji generalni sekretar Kofi Anan, a u kojem se vlast u Beogradu optužuje za „obesno uništavanje“ i „politiku spržene zemlje“.

Kako je pisao Danas, šef jugoslovenske misije u UN Vladislav Jovanović je u pismu Savetu bezbednosti UN ocenio da je Ananov izveštaj „pun netačnih podataka i stavova koji su u suprotnosti sa situacijom na terenu“. Jovanović je za nasilje okrivio ilegalnu Oslobodilačku vojsku Kosova koja je „preduzela više od 650 terorističkih napada i kidnapovala 150 talaca“ i naglasio da je OVK „ubila puno civila različitih nacionalnosti, od kojih su više od polovine kosovski Albanci“.

Jovanović je osudio Anana i zbog nepriličnog definisanja akcija policije na Kosovu, koja deluje, tvrdio je on, u okviru svojih zakonskih ovlašćenja.

Dok je trajalo ubeđivanje međunarodne zajednice da smo mi u pravu, dijalog sa Kosovskim Albancima koji bi doveo do okončanja sukoba krajem leta ’98 praktično nije ni postojao. Međutim, to nije previše uznemiravalo tadašnjeg potpredsednika Vlade Vojislava Šešelja.

On je, u izjavi koju je preneo Danas, istakao da se srpskoj strani uopšte ne žuri da se dijalog sa Albancima na Kosmetu što pre završi. „Što bi nam se žurilo da dijalog što pre počne kada su sada za nas najnepovoljnije međunarodne okolnosti. Za godinu dve će biti povoljnije i ko zna šta se sve sutra može desiti u svetu“, kazao je Šešelj.

Ipak, Šešeljeve reči nisu baš prijale njegovim koalicionim partnerima. Zamoljen da prokomentariše njegovu izjavu, Ivica Dačić, tadašnji portparol vladajuće Socijalističke partije Srbije je rekao: „Za izjave pojedinih političara pitajte njih. Stav SPS je da nastavak pregovora ne odgovora onima koji podržavaju snage koje žele terorističkim akcijama da otcepe Kosovo i Metohiju od Srbije“.

A kako je Kosovo postajalo sve nebezbednije mesto za život, tako je i izveštavanje o ovom temi postajalao opasnije. Krajem avgusta 1998. godine Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) protestovala je zbog nasilja nad novinarima koje je počinjeno prethodne nedelje na Kosovu.

Naime, novinar Radio Prištine Đuro Slavuj i vozač Ranko Peranić nestali su 21. avgusta u okolini Orahovca nastojeći da naprave reportažu o zbivanjima u tom kraju. Takođe, prema saopštenju Koha ditore, dopisnik ovog lista iz Srbice Adem Metaj morao je zbog pritisaka da napusti Srbicu. Dopisnik ovog lista iz Đakovice Musa Kurhasku bio je priveden od strane pripadnika MUP-a Srbije na sedmočasovno saslušanje gde je maltretiran i tučen.

Uprkos tome, ministar informisanja Aleksandar Vučić tvrdio je tih dana u skupštini, da Srbija nema u Evropi takmaca po slobodi štampe i javnog informisanja. Kao primer naveo je da na Kosovu postoje 53 lista na albanskom jeziku, od kojih mnogi nisu zvanično registrovani.

„U Srbiji funkcioniše između 500 i 600 medija, ali neko uvek pronađe jedan koji je zabranjen i kojim dokumentuje ograničavanje slobode štampe“, kazao je Vučić. On je rekao da se radi na novom Zakonu o informisanju, ali nije hteo da prejuducira termin u kojem će on biti dostavljen skupštini.

Godine prolaze, mi stojimo

Da region bivše Jugoslavije nije iskoristio prethodnih dvadeset godina da bitnije evoluira pokazuje i vest koju je Danas objavio u avgustu 1998. godine. „Koncert beogradskog pevača Momčila Bajagića Bajage i grupe ’Instruktori’ koji je bio zakazan za 9. septembar u Sarajevu otkazan je jer organizatori nisu ispunili predviđenu proceduru“. Formalno, organizator koncerta, menadžer Vlado Lazović iz Ljubljane, nije obavestio Ministarstvo kulture i sporta kantona Sarajevo, niti je održavanje koncerta prijavio MUP.

Sajt Danasa objavljivaće rubriku „Iz arhive Danasa“ svake nedelje, kada će podsećati na to šta su bile vesti sedam dana pre tačno 20 godina.