Najbolje kajsije su u Srbiji, ali su u Australiji bolji uslovi za život 1Irena Deletić Ćia Foto: Privatna arhiva

Ne krije da joj Srbija često nedostaje, pa danas, kao slobodna spisateljica kroz svoj rad nastoji da Srbiju i srpsku kulturu i tadiciju približi svetu.

Irena, u razgovoru za Danas Online, kaže da je teško sada uporediti njen život u Srbiji sa životom u Australiji, jer njena priča počinje u Jugoslaviji, zemlji koje više nema, u potpuno drugačije vreme, ali se priseća odlaska.

„Moj otac je bio profesor fizike i dobio je posao u Australiji kao inženjer, tako da se porodica preselila u Melburn 1988. godine. On je bio večiti avanturista i uvek je tražio svoj sledeći izazov. Iimala sam samo šest godina kada smo se presilili za Australiju. Trebalo je da ostanemo par godina, ali život ima svoje planove. Otac je bio iz Crne Gore, majka iz Vojvodine, a ja sam rođena u Kruševcu. Moj doživljaj života u Jugoslaviji kao malo dete je, naravno, naivno i nerealno tako da ne mogu uporediti. Osim uobičajenih poteškoća na koje malo dete može naići kada se prilagođava stranoj zemlji, prvih nekoliko godina u Australiji su predstavljale napredak (za naš život)“, navodi Irena Deletić Ćia za rubriku „Naši ljudi u svetu“.

Kad nije bilo dobro biti Srbin

Kako kaže, s obzirom na to da većina tamošnjeg stanovništva nije bila ni čula za Srbiju, seća se da su ih sa razdraganošću prihvatili. A onda… onda je nastupio rat.

„Kad se rat na Balkanu rasplamsao, sve se promenilo. Tada su mi rekli da postoje dve strane. A ja sam, očito, bila na pogrešnoj. Rat je i odraslima teško da dokuče, međutim, za decu je to nemoguće. Odjednom nije bilo dobro biti Srbin. Naši poznanici su zastrašujuću rečenicu „Trebaš se stideti“ izgovarali iznova i iznova, pa čak i nepoznati u prodavnicama i u javnom prevozu. Takva diskriminacija je bila najšokantnija jer su, uopšteno, Australijanci drag narod. Naravno, danas je drugacija situacija. Kada kažem da sam Srpkinja, to je dobrodošlo sa istinskim interesovanjem i obično čujem komentar o našim lepim ženama i uspešnim sportskim ekipama. Australijanci su većinom pozitivni kada čuju odakle sam, ali sam primetila kada putujem, gde god da sam u svetu, suočavam se sa samo dve reči kada kažem ljudima o mom srpskom poreklu: Milošević i Đoković. I neka se zna da je ovo napredak – jer je Đoković tek 2011. došao do prvog mesta! Naša kultura je mnogo raznovrsnija od samo Miloševića i Đokovića, što je dovelo do polarne suprotnosti u našoj reputaciji kada se radi o tome kakvi su naši ljudi i šta mi imamo da ponudimo“, naglašava Irena.

Najbolje kajsije su u Srbiji, ali su u Australiji bolji uslovi za život 2
Foto: Privatna arhiva

Strašno se ljuti, kako kaže, kada vidi bezbrojne enciklopedije kako propuštaju osnovne informacije o poreklu Nikole Tesle – ali obavezno pominju jevrejsko poreklo Ajnštajna ili američko Edisona. Jednako je razdražujuće, dodaje Irena, da vidi da se Srbija u zapadnim bibliotekama i prodavnicama knjiga spominje samo u knjigama o svetskim ratovima.

„Nije ni čudo što nas onda većina sveta poznaje po takvim „dostignućima“. Kako u prošlosti nismo mogli diktirati čemu je svet bio izložen – sada živimo u drugačijem vremenu kada nas ništa ne sprečava da dosegnemo svetsko tržište zahvaljujući fenomenima poput interneta i međunarodne trgovine. S obzirom da imam sreću da dobro poznajem i balkansku i zapadnu kulturu, jasno mi je da mi moramo, da bi se srpski glas čuo, elokventno da govorimo ili će naši šapati i ponekad vika biti izgubljeni u moru rečito izgovorenih tvrdnji. Moja je misija da delim naše priče sa zapadnim svetom i mislim da je odgovornost naših izdavača, umetnika, sportista i naučnika da predstavljaju bit Srbije da bi naše buduće generacije bile identifikovane sa nečim što nisu ratni zločini i jedan šampion u tenisu (niko se ne seća da je Monika Seleš bila naša)“, nastavlja Irena.

Priznaje da je u toku sa zbivanjima u Srbiji, ali vesti ne prati kao nekada. Lako je, kaže ona, postati depresivan kada se odande prate i gledaju dešavanja iz Srbije.

„Sećam se mame i tate kako su za vreme rata non stop uzalud gledali vesti. Samo ih je sekiralo a ništa nisu mogli da pomognu svojoj porodici u bivšoj Jugoslaviji. Još su se osećali krivi što nisu tamo da pate sa svojima. Gledala sam kao klinka kako je to nezdravo i prošle godine kada sam osetila negativan uticaj prestala sam da pratim vesti. Naravno u toku sam, ali ne kao pre. O politici ne volim da pričam, ali imam nadu za Srbiju. Naša zemlja ima puno dara i mogućnosti, mislim da je najveća prepreka što ljudi nisu ujedinjeni. To je u svakoj zemlji normalno, ali mislim kod nas pogotovu je očigledno da je zemlja došla do stanja gde je u nekakvoj paralizovanoj situaciji“, kaže naša sagovornica.

Bukvar sa srpskim slovima i knjiga o Goranu Bregoviću

Pre par godina izdala je dečji bukvar na temu Srbije „Zabava sa srpskim slovima“ (Fun with Serbian Letters), koji je popularan u Australiji i Americi, te je preveden i na francuski jezik za srpsku zajednicu u Francuskoj.

„Kada je došlo vreme da naučim ćerku našu azbuku primetila sam da naše knjige koriste pojmove dosta slične engleskim pojmovima i asocijacijama. Tako da sam imala inspiraciju za ovu knjigu gde svako slovo predstavlja srpske običaje, tradicije, mesta i ljude. Kao i mnogi drugi koji su otišli daleko od svoje domovine, kako godine prolaze sve više se sećam i željna sam onih slatkih priča kada sam sedela u krilu svojih baka i deda i slušala o srpksoj istoriji i tradiciji. Sada kada imam svoju decu najviše cenim značaj našeg duhovnog bogastva i tradicije koju treba da prenesemo na novu generacije koje su rođene i odgajane daleko od otadžbine. Naš jezik, pa i običaji, nas vezuju kao zajednicu dok život izgrađujemo po belom svetu. Želja mi je bila da knjiga bude autentična i zbog toga sam odabrala poznatog ilustratora iz Beograda, Aleksandra Zolotića da uradi ilustracije“, kaže naša sagovornica.

Mališani u Australiji su, prema  jenim rečima, prihvatili bukvar entuzijastično, a ilustracije su zanimljive i pesmice se rimuju i na engleskom i na srpskom.

„Često kad ih pitam da mi kažu reč koja počinje sa A oni odgovore „Apple“ to jest jabuka na engleskom. Slatki su! Lako je pratiti knjigu tako da nije bilo ikakvih problema oko razumevanja ćirilice, latinice i engleskog prevoda. Inače, iznenadilo me kako su stranci zavoleli bukvar. Svake godine u Sidneju imamo veliki Srpski festival i kupci knjige su, naravno naši ljudi, ali isto stranci iz Indije, Kine, Koreje, Turske. Baš ih zanima knjiga i ako ne poznaju naše ljude/ nemaju konekcije sa našom zemljom“, priča Irena.

Sledeću njenu knjigu „Dečak sa plavim cipelama“, slikovnicu o kompozitoru Goranu Bregoviću objavljje Evrobooks, a u planu je, kako nam otkriva autorka, i izdanje na engelskom jeziku, kako bi prikazala našu muziku i kulturu zapadu.

„Osećam se obaveznom da podelim Goranovu priču i o tome kako je njegovo usklađivanje muzičkih nota i pauza dotaklo toliko srca i ujedinilo narod nedavnim ratom uništene zemlje. Za mene i mnoge poput mene srpski grb simbolizuje našu nezavisnost i predstavlja naše nasleđe; zajedno sa našim roditeljima, našim dedama i babama i našim precima – vezu koja se nikad neće prekinuti bez obzira koliko na dugo i na široko odemo sa srpskog tla. Vreme je da ponosno zakoračimo na svetsku scenu i izgradimo posebno mesto u svetu za nas na koje će naši preci i buduće generacije biti ponosni i zvati ga svojim“, navodi Irena.

Najbolje kajsije su u Srbiji, ali su u Australiji bolji uslovi za život 5
Mičio Kaku i Irena Deletić Ćia

Piše za razne časopise, interesuje je joga, zdravlje, putovanje, muzika, literatura, a ljubitelj je i kvantne fizike kao pokojni otac. Kada ne piše, svira klavir, igra tenis, čita ili provodi vreme sa familijom i društvom.

„Kako je rekao Oskar Vajld: živeti je najređa stvar od svih, većina ljudi samo postoji. Nije lako svaki dan živeti, ali pokušavam“, dodaje Irena.

Strast i razum kompromisa

Upoređujući ljude u Australiji sa Srbima kaže da svi „osećamo radost i tugu – razlika je samo u tome kako izražavamo te emocije“. Za Australijiance, to jest, Anglo-Saksonce kaže da nisu toliko strastveni kao ljudi sa Balkana, što može biti pozitvino ili negativno. Prijatelje ne bira po nacionalnosti, već po inteligenciji i dobroti.

„Slučajno se dogodilo da su neki moji bliski prijatelji Srbi. I volim ih silno. Neki od mojih najdražih trenutaka su druženje sa njima; slušajući našu muziku i plesanje i tračanje na srpskom jeziku. Postoji nešto posebno u tome. Naravno da mi nedostaju porodica i prijatelji iz Srbije. Ovde u Australiji život je drugačiji. Na mnogo načina bolji, na mnogo načina ne. Nemate tetku koju možete jednostavno pozvati posle teškog dana i svratiti kod nje. Morate najaviti posetu i planirati unapred. Ljudi su vrlo uzdržani jedni prema drugima i možete živeti pored nekoga tri decenije i ne znati im ime. Sa druge strane, poredak koji postoji u ovoj zemlji dobro koristi zajednici. Savršena situacija bila bi nacija koja ima strast (kao što mi Srbi imamo), ali i razum i razum kompromisa (kao što Australijanci imaju). To bi bio raj na Zemlji“, opisuje Irena.

Odrasla je, kaže Irena, sa dve kulture, te je u nekom smislu „i naša i tuđa i za Srbe i za Austrijance“. Prema njenom mišljenju to je „proklestvo“ koje, izgleda, prati mnoge koji odu iz rodnog kraja. S druge strane to joj daje i priliku da bira ono što voli iz obe kulture i napravi, kako kaže, svoju neku „Frankeštajn kulturu“.

„Sačuvala sam našu dušu i našu suštinu jer sam vrlo ponosna na nju. Ali manire od Engleza. Nedostaje mi familija, ovde samo imam mamu i brata. Moja deca nikada neće znati to bogastvo da odrastu sa rođacima. To me strašno boli. Nedostaje mi naš narod, naša muzika, naše šale, naša hrana. Nisam sigurna šta je razlog, ali naše voće i povrće u Srbiji je posebno. Moj muž, koji nije Srbin, je godinama slušao naše ljude ovde kako pričaju da je kod nas u Srbiji sočno voće i povrće. „Najbolje kajsije su u Srbiji“. Zamenite „kajsije“ sa bilo čim – eto to je slušao 10 godina. Posle 10 godina sam ga konačno odvela da vidi Srbiju i zbilja je kazao da je proizvod kod nas „najbolji“. Srbija je bogata zemlja, nadam se da će odgovorni ljudi koristiti našu poljoprivredu kao prednost. Pored toga, i možda najznačajnije, nedostaju mi ljudi koji razumeju naše duboke emocije. Bez obzira na sve to, Australija pruža bolje uslove za školstvo, zdravlje, medicinski sistem itd. Mislim da je najveći razlog što Australija to pruža, a Srbija ne, korupcija. Barem tako se meni čini. Dalje, u Australiji caruje filozofija koja uzima u obzir veću sliku – to jest zajedničku“, objašnjava Irena.

O povratku

Iako joj Srbija često nedostaje, smatra da ne bi bilo pošteno da se vrati jer su njena deca rođena u Melburnu i veruje da je tamo njihova budućnost, ali se trudi da im prenese suštinu srpske duše.

„Oni oboje pričaju naš jezik, i starija ćerka piše i ćirilicu i latinicu, sin mlađi uči trenutno. Teško je održavati sve što više rastu, jer po ceo dan pričaju engleski u školi pa su sada počeli i jedno sa drugim. Imam drugare ovde koji su iz Rusije i oni su odlučni da njihova deca pričaju samo ruski jezik kod kuće pa im čak kažu da neće pričati sa njima ako pričaju na engelskom jeziku. Ne znam baš koliko je to pošteno, jer ta deca na kraju dana uopšte ne pričaju sa svojim roditeljima – ni na ruskom ni na engleskom. A to je, meni se čini, veliki greh. Australija podržava tuđe tradicije i jezike, ali u mešanom braku – pa čak i u ne mešanom – nije baš lako. Znam nekoliko naših koji su rođeni ovde i tek kad im roditelji umru onda kažu „Eh sto nisam naučio dobro srprski jezik“. Ali valjda ima više o tradicije i kulturi nego samo jezik? Odlučna sam da dam dar srpskog načina života svojoj deci i to nije samo naš jezik, vec nešto mnogo više.

Najbolje kajsije su u Srbiji, ali su u Australiji bolji uslovi za život 6
Irena Deletić Ćia     Foto: Privatna arhiva

Više o našoj duši i suštini. Srećna sam što su oboje na mene. To je bilo ocčgledno kada su kao mališani su osetili muziku – pustila sam neke stare tužne nase pesme i moja ćerka (tada 2 godine) je počela da plače. Često kada odemo u restoran gde se čuje muzika niko ne igra, niko ne tapka cipelom – osim ja i moja deca. Oni ne shvataju kako može neko biti takav, pa čak mi sin kaže „Kao da nisu živi“, navodi Irena.

U Melburnu 112 dana strktnog karantina zbog korone

O životu u Australiji za vreme epidemije korona virusa kaže da je sličan kao i svuda – nadrealan. Prema najavama, vakcinacija u Australiji trebalo bi da počne sredinom februara, a Irena Deletić Ćia navodi da su reakcije uglavnom pozitivne. Protiv su uglavnom stranci i Aboridžani, kaže ona.

„Ima i onih koji ne veruju da je COVID-19 virus, imaju već ukorenjene predrasude i veruju da je to sve neka prevara. Tim ljudima bih preporučila da idu i volontiraju u bolnicama gde i mladi i stariji umiru i to groznom smrću. Moj brat od ujaka je tamo kod nas jedva preživeo COVID, a čovek je mlad i zdrav. Australija je uvela teške restrikcije prošle godine. U Melburnu smo 112 dana bili u striktnom karantinu, tzv. faze 4. To jeste, sprovođenje zatvora u kući, ograničenja putovanja i zatvaranje prodavnica, škola i restorana. Ne samo za penzionere, već za svakoga. Kršenje takvih zakona naišlo je na velike novčane kazne. Zbog takvih oštrih ograničenja zaraženi brojevi su pali sa 700 dnevno na 0. Još uvek imamo restrikcije, mada su blaže. Škole, prodavnice i restorani su ponovo otvoreni. Maske su obavezne u zatvorenim prostorijama osim u restoranima gde se prati 1,5 m socijalno distanciranje. Još uvek su zabranjena međunarodna putovanja. Verujem da je Australija vrlo dobro prošla, mada mnoge stvari je država ogromno pogrešila. Najpre ne dozvoljavajući Australijskim stanovnicima povratak u zemlju, i dupli standardi za koje čujem da su preveliki u celom svetu u vreme COVID-a. Na primer, nije se moglo pecati ili ići kod frizera, ali se moglo otići do berbera i igrati golf. Takve neke gluposti. Nadam se da ćemo ove godine videti kraj COVID-a“, ističe ona.

close
Najbolje kajsije su u Srbiji, ali su u Australiji bolji uslovi za život 7

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.