Nolanova „Odiseja“ ima specifičnu muziku: Za potrebe filma snimljeni drevni zvuci iz našeg komšiluka koji nikada ranije nisu korišćeni u bioskopu

Za potrebe stvaranja autentičnog zvuka filma, kompozitor Ludvig Goranson otputovao je na jug Albanije, gde je snimio tradicionalno albansko višeglasno pevanje poznato kao izo-polifonija, ali i zvuke frule koju albanski pastiri koriste već hiljadama godina.

O ovom neobičnom istraživanju muzike za Nolanovu filmsku adaptaciju Homerovog epa piše američki časopis „New York Magazine“ i portal „Vulture“ u velikoj priči koja otkriva detalje nastanka jednog od najambicioznijih filmskih projekata savremenog Holivuda.

„Njegova istraživanja dovela su ga i do juga Albanije. Tamo je snimio drevni stil pevanja, poznat kao albanska izo-polifonija – vekovima staru tradiciju višeglasnog pevanja koju, kako je rekao, nikada ranije nije čuo u nekom filmu. U Albaniji je takođe snimio zvuke frula koje albanski pastiri koriste hiljadama godina“, navodi se u tekstu.

Geranson, koji je sa Nolanom već sarađivao na filmovima „Tenet“ i „Openhajmer“, nije se zaustavio samo na snimanju tradicionalnih melodija. Kako je ispričao, rad sa lokalnim muzičarima zahtevao je prilagođavanje njihovom načinu života.

„Morali smo da završimo snimanje do šest popodne, jer su se pastiri budili u četiri ujutru kako bi se brinuli o stadima“, rekao je kompozitor.

Prema pisanju kritičara Birgea Ebiri-ja, Kristofer Nolan je od početka imao jasnu ideju – muzika za „Odiseju“ nije smela da zvuči kao tradicionalni filmski spektakl o antičkom svetu.

„Ne pravim holivudski film iz pedesetih godina“, navodno je Nolan rekao Geransonu tokom rada na muzici. „Ako ne pratimo tu tradiciju, onda nema smisla oslanjati se na klasični orkestar. Pitanje je bilo: šta možemo da stvorimo umesto toga?“

Za razliku od mnogih istorijskih filmova koji koriste raskošne orkestracije, Nolan je želeo zvuk koji deluje kao da dolazi direktno iz bronzanog doba – iz sveta u kojem žive junaci Homerovog epa.

Jedan od primera je zvučna ideja vezana za Troju: reditelj je zamislio svojevrsni „alarmni sistem“ grada, u kojem stanovnici udaraju u velike metalne ploče kako bi upozorili na približavanje grčke vojske.

„Haos tih zvukova postepeno se pretvara u muzičku temu koja zvuči poput naricanja“, objasnio je Geranson.

Kompozitor je za lik Odiseja koristio i zvuk lire, drevnog instrumenta koji je povezao sa junakom poznatim po veštini sa lukom i strelom.

„Većina ljudi, kada misli da čuje liru, zapravo čuje harfu. Želeo sam da pronađem muzičare koji sviraju instrument onako kako se nekada svirao – trzalicom u desnoj ruci i prstima leve ruke na žicama“, rekao je Geranson.

Dobitnik tri Oskara za najbolju originalnu muziku – za „Crni panter“, „Openhajmer“ i „Grešnike“ – želeo je da svaki instrument bude korišćen na autentičan način, baš kao u periodu iz kojeg priča potiče.

Pre nego što je stigao do Albanije, Goranson je pronašao i muzičara koji svira aulos – duvački instrument sa dve cevi, sličan oboi, koji je vekovima bio rasprostranjen u antičkom svetu, a kasnije nestao.

„Na kraju, veliki deo muzike za ‘Odiseju’ nastaje prirodno iz zvukova sveta u kojem se priča odvija. Vetar, voda, metal, drevni instrumenti i ljudski glasovi postepeno se spajaju dok ne postanu muzika“, navodi se u tekstu.

„To vam daje osećaj vetra. Daje vam osećaj same prirode“, rekao je G0ranson.

Kako zaključuje kritičar Birge Ebiri, možda je upravo to najbolji opis ne samo muzike, već i samog Nolanovog filma – dela koje pokušava da publiku vrati u svet mita, prirode i drevnih zvukova.