Jaz između plata u javnom i privatnom sektoru opet počeo da se širi

Prema računici NBS (s obzirom da je Zavod za statistiku od 2018. promenio metodologiju i obuhvat prikupljanja podataka o platama) od 2014. godine plate u privatnom sektoru su povećane za 42,9 odsto, a u javnom za 28,4 odsto.

U ovoj računici uzeta je za početnu 2014. godina, a to je baš godina na čijem je kraju (u novembru) donet zakon o smanjenju plata u javnom sektoru za 10 odsto. Da je recimo za početnu godinu uzeta 2015. rast plata u javnom sektoru do sada bi bio 35 odsto.

Fiskalna konsolidacija koja je dobila pozitivnu ocenu MMF-a dovela je do toga da se prosečna neto plata u javnom sektoru naredne tri godine, do kraja 2017. drži na nivou nižem nego 2014. godine. Za ove tri godine prosečna neto zarada u javnom sektoru porasla je ukupno za svega 5,5 odsto.

Istovremeno, prosečna plata u privatnom sektoru 2014. godine iznosila je svega tri četvrtine prosečne plate u javnom sektoru.

Prema istraživanjima te 2014. godine, premija zarada javnog sektora, kada se ukalkulišu razlike u stepenu obrazovanja, broj radnih sati itd, iznosila je 17,9 odsto. Već naredne godine nakon smanjenja plata u državnom sektoru, ova premija je smanjena na 12,6 odsto. Usput, javna preduzeća su i dalje ostala sa daleko višim platama i od proseka i od ukupnog javnog sektora.

Nakon recesione 2014. godine u kojoj je prosečna plata u privatnom sektoru iznosila svega 38.998 dinara krenuo je malo brži razvoj ekonomske aktivnosti, pa tako i rast plata u privatnom sektoru od prosečnih 40.059 u 2015. do 43.840 dinara u 2017. godini ili za 9,4 odsto.

Tada je prosečna plata u privatnom sektoru došla do nivoa od 84,6 odsto prosečne plate u javnom sektoru. Naredne dve godine, tokom 2018. i 2019. ovaj odnos se zadržava, jer i državne i privatne plate rastu.

U privatnom sektoru dolazi do ogromnog odliva radne snage van zemlje i preduzeća moraju da ponude veću platu da bi uopšte mogli da zadrže ili nađu radnike. Rastu prosečne plate u privatnom sektoru značajno doprinosi i rast minimalne zarade od 2014. do 2020. godine od 50 odsto, posebno jer oko trećine zaposlenih prima oko minimalca.

U javnom sektoru razlozi za rast su pomešani. U zdravstvu se beleži znatan odliv zaposlenih u inostranstvo i država je prethodnih godina uglavnom njima značajno povećavala plate.

Međutim, istovremeno su značajne povišice dobijali i zaposleni u sektoru bezbednosti, na primer. Od 2017. do prošle godine prosečna plata u oba sektora porasla je za 18,4 odsto. Međutim, u javnom sektoru to je značilo rast od 9.560 dinara po čeku, a u privatnom malo više od 8.000.

U 2020. godini ekonomiju je pogodila pandemija praćena krizom, ali ne sve podjednako. Za prvih devet meseci prosečna plata u javnom sektoru je povećana za 11 odsto, a u privatnom za manje od devet odsto (rast minimalne zarade u ovoj godini iznosio je 11 odsto).

Odnos privatne prema državnoj plati krenuo je da pada, a zabeležena je i najviša apsolutna razlika od 2014. godine, 11.616 dinara ili skoro 100 evra je prosečna plata u javnom sektoru veća nego u privatnom. U sledećoj godini po svoj prilici ova razlika će nastaviti da se širi.

Još jedan argument koji se čuo je da će povećanje plata u javnom sektoru u 2021. godini biti manje od očekivanog privrednog rasta. Vlada planira realni rast od šest odsto, a nominalni, uvećan za inflaciju, oko osam odsto.

To jeste više od najavljenog povećanja plata (oko 4,6 odsto u narednoj godini). Međutim, tu se neopravdano gubi iz vida činjenica da je u ovoj godini ostvaren veliki raskorak između plata i ekonomske aktivnosti.

U 2020. godinu smo ušli sa optimističnim očekivanjima privrednog rasta od četiri odsto pa je u novembru 2019. država odlučila da poveća plate zaposlenima u javnom sektoru u proseku oko 10 odsto.

I toliko povećanje plata bilo je previsoko upozoravali su ekonomisti, jer je veće od nominalnog rasta BDP-a. Umesto planiranog rasta od četiri odsto koji bi pokrio veći deo tog povećanja, desila se pandemija korona virusa i ekonomska kriza njome izazvana.

Iako je prošla bolje od mnogih u Evropi ipak će i naša ekonomija zabeležiti pad, prema očekivanju Vlade oko jedan odsto, prema nekim konzervativnijim procenama do dva odsto. U svakom slučaju napravljen je veliki raskorak između rasta plata i ekonomske aktivnosti.

Ako se sledeće godine i ostvari taj optimistički scenario o realnom rastu od šest odsto, mada zbog velike neizvesnosti u vezi pandemije kao i globalnog privrednog oporavka MMF procenjuje pet odsto, a Fiskalni savet kaže da bi trebalo ići još konzervativnije, sa četiri odsto, plate u javnom sektoru će tokom 2020. i 2021. godine porasti znatno više od bruto domaćeg proizvoda.

Dok će plate, grubo računato, u toku ove dve godine porasti oko 15 odsto, BDP će biti povećan za četiri do pet odsto realno ili šest do osam odsto nominalno, što je dvostruko sporiji rast od ekonomskog. Nakon raskoraka u ovoj godini udeo plata u BDP-u skočio je iznad onog što se smatra dugoročno održivim.

Ukupna masa zarada u 2020. je došla do nivoa od 10,4 odsto BDP-a dok je dugoročno održivi nivo prema analizama Fiskalnog saveta 9,5 odsto BDP-a ostvaren u 2019. U narednoj godini, i ovaj raskorak će se samo produbiti.

Ekonomisti: Bolje da se sačekalo sa povećanjem plata

Ekonomista Saša Đogović ističe da ako bismo se vratili još unazad, do 2012. godine ili pre, utvrdili bismo da su plate u javnom sektoru rasle brže nego u privatnom.

„Ali da se ne bavimo istorijom, niko ne spori da plate u javnom sektoru i to pre svega zdravstvenim radnicima treba povećati, već samo da treba sačekati četiri, pet meseci da se vidi kako će se dalje razvijati pandemija, kakvi će biti efekti na privredu, koliki će biti zdravstveni troškovi. Takođe, javni sektor nije homogen. Jasno je da su zdravstvenim i prosvetnim radnicima niske plate u odnosu na obrazovanje i značaj tih poslova za društvo i da ih treba povećavati. Ali u javnom sektoru su i javna preduzeća koja su rak rana privrede. Dobijaju subvencije, imaju nisku produktivnost, vlada negativna selekcija, a imaju znatno više plate od proseka“, napominje Đogović.

Prema rečima ekonomiste Danila Šukovića, najveći deo BDP-a se stvara u privatnom sektoru i ako su tamo zarade niske, svi koji mogu će gledati da odu u javni, jer je posao sigurniji, a plata veća.

„Dugoročno gledano to bi značilo manje šanse za ekonomski rast i za veće prilive u budžet. Zato bi plate u javnom sektoru trebalo da budu jednake ili niže, naravno kada se porede jednake kvalifikacije radnika. Ovako, povećanje plata je više stvar populizma u situaciji kada ne znamo ni kako će izgledati rast sledeće godine zbog epidemije“, zaključuje Šuković.