U tom slučaju se namena zemljišta, najčešće, preusmerava sa proizvodnje hrane za domaće tržište, na proizvodnju za potrebe stranih tržišta. Dodatni problem predstavlja i to što orijentacija stranih korporacija ka svetskom tržištu dovodi do povećanja cena hrane na domaćem tržištu, upozoravaju u Pokretu za slobodu, koji se protivi prodaji srpske zemlje strancima. Da li je prodaja obradivog zemljišta strancima, pre završene restitucije, opravdan način ekonomskog osnaživanja poljoprivrede, ili treba njive čuvati za domaće ratare, pitanje je koje smo na početku razgovora za Danas, postavili publicisti Milenku Srećkoviću, predstavniku Pokreta za slobodu.

– Pravo osnaživanje poljoprivredne delatnosti podrazumeva aktivno učešće države, pre svega kroz subvencionisanje proizvođača. Umesto toga, država radi na rasprodaji prirodnih resursa, koje poklanja onima koji se ne bave proizvodnjom, već finansijskim mešetarenjem i koji na poljoprivredu gledaju kao na dobru priliku da se obogate i steknu veliki profit. Podsetiću da je i privatizacija zasnovana na socijalnoj nejednakosti, s obzirom na to da u tom procesu mogu da učestvuju samo oni koji poseduju veliki, i uglavnom na nelegalan način stečen, kapital.

Sa koliko poljoprivrednog zemljišta raspolažu naši tajkuni i da li, nakon tako nakaradne privatizacije zemljoradničkih zadruga, kakvu smo do sada imali, treba nastaviti i sa rasprodajom poljoprivrednih preduzeća?

– Ministarstvo privrede nema precizan podatak o ukupnoj površini zemljišta koje je bilo predmet privatizacije. Ali, činjenica je da je privatizacija nanela ogromnu štetu našoj industriji, i to je nešto oko čega se slažu gotovi svi ekonomisti. Upravo ta negativa iskustva glavni su razlog zašto treba preispitati čitav dosadašnji proces privatizacije i, naravno, odustati od njega u budućnosti. Utoliko pre što su ubrzana privatizacija, kao i dalja rasprodaja zemljišta, isključivo u interesu prikrivanja dosadašnjih privatizacionih zloupotreba. Čak i da je privatizacija bila zakonita, ipak, ona je zasnovana na velikoj ekonomskoj nejednakosti između sloja bogatih i običnih ljudi, koji nisu imali privilegiju da učestvuju u tome. A kada stranci i kompanije dobiju zakonsko pravo da postanu vlasnici zemljišta, to će biti prilika za domaće tajkune da po znatno višim cenama prodaju u bescenje kupljeno zemljište. Tajkunska računica sastoji se u tome da se jeftino privatizovano zemljište što skuplje proda predstavnicima stranog agrobiznisa.

Ukoliko bi strani kapital ušao u poljoprivredu koliko bi cena zemlje skočila?

– Samim tim što se omogućava kupovina zemljišta licima koja, u poređenju sa našim stanovništvom, poseduju ogromno bogatstvo, oni će biti spremniji da ponude mnogo veće sume novca. Kad god postoji potražnja ekstremno bogatih za nekim dobrom, neminovno dolazi do skoka cene. Podsetiću na primer Engleske gde je cena poljoprivrednog zemljišta od 2010. duplirana. Ukoliko se nastavi saradnja sa zemljama koje svoje bogatstvo zasnivaju isključivo na posedovanju naftnih resursa i koje svoj interes nalaze u otkupljivanju zemljišta od osiromašenih zajednica širom sveta, može se očekivati da će poljoprivreda i ovde postati megalomanski biznis usmeren ka stvaranju velikog profita male grupu zemljoposednika. Meni to deluje kao povratak u feudalno doba.

Štetni ugovori

Da li biste mogli da pomenete neki od primera stranog kapitala, koji je već ušao u poljoprivredu, a o čemu se u javnosti malo zna?

– Čini mi se da je tu uglavnom reč o direktnoj saradnji između domaće buržoazije i međunarodnih predstavnika krupnog kapitala, nešto nalik saradnji između Vojina Lazarevića i kompanije Al Dahra iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Naravno, i aktuelna vlast aktivno radi na uspostavljanju dominacije krupnog kapitala kroz međudržavne ugovore, kao u slučaju Al Rawafedove kupovine imovine većeg broja poljoprivrednih preduzeća. Najlakše je nešto prodati i privremeno napuniti budžet, problem je, međutim, što su dugoročno gledano ovakvi sporazumi veoma štetni.