Solidarnost je samo reč 1

Da je rođena iz nužde koju je zajedničko odsustvo slobode nametalo ljudima i narodima na ovim prostorima kroz veliki deo naše istorije, da je zatim institucionalizovana kao potporni stub komunističke ideologije i konačno da je do danas opstala pomognuta zatvorenošću i nemaštinom devedesetih i uprkossvim vrednosnim tumaranjima i ulupavanjima od 2000.-te naovamo.

Dokaza ima napretek.

Od toga da potpuno nepoznatoj deci SMS-om šaljemo novac za operacije, do seoske mobe i sasvim ličnih anegdota međusobne ispomoći iz vremena nadrealističkog života pod sankcijama, pa sve do široke podrške za razne redistributivne politike – od prava na jednak kvalitet obrazovanja i lečenja, do progresivnog oporezivanja i uverenja da su dečiji dodatak,socijalna pomoć, pravo na plaćeno bolovanje, godišnji odmor i porodiljsko odsustvo ideje čija se vrednost jednostavno ne dovodi u pitanje.

Ovih dana u takvom duhu postupaju i firme. Kako je kovid-19 počeo da uzima zalet i čitav životse stegao u jednu jedinu napetu misao o dolasku i prolasku epidemije, tako su preduzeća počela da daju svoj doprinos društvu. Kupuju respiratore, lekove i rukavice. Šiju maske. Stavljaju hotelske sobe na raspolaganje Vladi. Besplatno prevoze lekare i medicinske sestre i tome slično. I mada se na prvi pogled čini da iz toga vidimo širinu ljudske solidarnosti, mi zapravo danas vidimo njenu granicu.

U isto vreme dok njihove PR agencije šalju saopštenja o podeljenoj humanitarnoj pomoći, kompanije u pozadini razmišljaju koliko im se isplati da zadrže radnike, koliko da ih otpuste, a koliko da im smanje platu. Ovo je normalno ponašanje racionalne organizacije, ali po pitanju solidarnosti, uči nas važnoj lekciji.

Tokom prošle nedelje Ministarstvo finansija predstavilo je paket mera za pomoć malim isrednjim preduzećima i u njemu kao ključni instrument podrške – po 30.000 mesečno za svakog radnika u firmi u naredna tri meseca, uz odlaganje doprinosa, čija će otplata početi od 2021. i trajati dve godine.

Dakle, ko ne podeli otkaze, država će svim njegovim radnicima umesto njega isplaćivati minimalac, a on će tek kasnije, kad kriza prođe, polako platiti doprinose.

Iako bi čovek pomislio da će poslodavci biti oduševljeni, mnogi nisu. I imaju razuman argument: ako radnicima daju otkaz, nemaju nikakav trošak, a ako ih zadrže, kasnije će imati trošak za doprinose. U svetu jednostavne matematike, njima ova mera samo šteti.

„Svi moji prijatelji otpuštaju ljude. Svi. Kako ljudi ne uviđaju da poslodavac na ovaj način ne dobija nikakav novac”, rekao mi je prošle nedelje jedan od njih.

Drugi je još bolje rešio stvar: „Više mi se isplati da se dogovorim s radnicima da ih pošaljem na biro dok ovo ne prođe, pa da ih posle zaposlim nego da moram da plaćam doprinose”.

Može se ovde mnogo toga primetiti, od toga da nijednom ne pada na pamet da ispoštuje zakon i isplati otpremnine otpuštenima, preko toga da je lažni otkaz radi prebacivanja troška na NSZ „legitimna”strategija iako nije i legalna, pa sve do zamerki na kratkoročno razmišljanje ljudi koji ne brinu o tome koliko će im posle trebati vremena da nađu i obuče radnike i vrate produktivnost na dostignuti nivo.

Ali, ništa od toga nije sada tema. Tema je sledeća karakteristika u razmišljanju: iako će im država dati novac da isplate radnicima, i iako oni neće imati nikakav trošak po pitanju radnika dok traje kriza, oni te radnike neće da zadrže jer će kasnije – kad prođe kriza – imati određeni odloženi trošak njihovog angažmana. Drugačije rečeno, iako bi mogli da podnesu da minimalne doprinose za tri meseca kasnije isplaćuju u ratama na dve godine, oni su radiji da ljudima podele otkaze i liše se tog troška.

Granica solidarnosti je dakle tu. Na mestu na kojem trošak postaje relevantan. Dok je kupovina respiratora za veliku firmu ili rukavica za neku manju lep gest, ali materijalno beznačajan za konačnisaldo, doprinosi ipak nešto više koštaju. I čak i da firma može da ih podnese, vlasnici očito ne vide zašto bi.

Da li je to razlog da ih osuđujemo? Možda i nije, jer konačno, i mišaljemo SMS zato što košta samo 200 dinara. Ali to ipak govori nešto o svima nama. I to nešto, ne baš lepo.