Naime, filozofi su davno shvatili da ne možemo nedvosmisleno da dokažemo kako bilo ko drugi, osim nas samih, poseduje um, svest ili samosvest. Jasno nam je da imamo um i (samo)svest kada je reč o nama lično. Dođavola, nešto fakat dumamo, želimo, volimo, planiramo i dodirujemo. Ali, pojma nemamo u slučaju drugih ljudskih bića. To jest, možemo samo da pretpostavljamo i nagađamo da i oni poseduju svest kao i mi sami. A možda smo mi zapravo jedina bića u univerzumu koja nešto odistinski motaju po lobanji, osećaju neke emocije, prepoznaju se u ogledalu i tome slično. Dok su svi drugi ljudi i ne-ljudske životinje samo bezumni roboti ili mašine. Jer ne možemo da uđemo u njihove proklete umove, koliko god to priželjkivali. Šta to zaista misle, žele i osećaju naše žene, devojke i supruge, naše komšije, kolege i političke vođe? Ko zna. Pošto možemo posmatrati samo ponašanje drugih, ne možemo biti sigurni da oni poseduju um. Jer, „ponašaju“ se i mnogi entiteti bez uma.

Dekart je ovo tvrdio za životinje. Naprosto, sve životinje (osim čoveka) su mašine, automati ili botovi, bez duše i bez svesti. Drugim rečima, i šimpanze i delfini, i kučići i mačići, zapravo su poput bubašvaba ili meduza, i njihovo ponašanje je instinktivno i nesvesno koliko god bilo složeno. Da li životinje osećaju sreću, zavist, tugu, stid, ljubomoru ili ljubav? Ili im ta osećanja učitavamo – mi? Kada god neka životinja iskaže složeno emocionalno ponašanje, npr. pas koji je „srećan“ jer poskakuje i maše repom, ne možemo dokazati da ono nije proizvod jednog veoma složenog input-autput algoritma, bez prateće svesti. Međutim, ovaj isti argument možemo da primenimo i na druge ljude, npr. na komšiju koji je „srećan“ jer se osmehuje i maše rukama dok vozi automobil. A možda je i on, kao i taj automobil, bezdušni i nesvesni automat? Zatim, da li su naš ukus jabuke ili pilećeg bataka, ili naša slika crvene ili ljubičaste boje – isti ukusi i iste boje i za druge ljude? Ne možemo da znamo. Dakle, šta ako su svi drugi ljudi samo nesvesni androidi sačinjeni od gomile krvi, mesa, kože i masti, odnosno kiborzi, „Terminatori“ ili svojevrsni „filozofski zombiji“? Poput ženskog glasa koji nas navodi iz GPS uređaja ili one veštačke inteligencije („Siri“) koja nas zavodi iz ajfona. Kako to reče Filip K. Dik – da li androidi sanjaju električne ovce? Ili, šta ako smo mi ti koji sve ovo sanjamo, a ljudi koje susrećemo samo su likovi iz naših snova? Kako se, poput mnogih, zapitao i istoričar Juval Noje Harari, možda smo zarobljeni u jednom virtuelnom svetu u kojem je sve simulacija? A zapravo, godina je 2318. i mi smo dokoni tinejdžer, zarobljen u video igrici koja vešto simulira jedan primitivni, zaostali, ali i uzbudljivi svet ranog 21. veka?

Ovu ideju su zgodno eksploatisali mnogi naučnofantastični književni uradci, pa i holivudski filmovi i ostala popkultura. Na primer, u „Blejd Raneru“ (1982), naš svet je već uveliko ispunjen „replikantima“, androidima ili mašinama koje izgledaju kao i mi sami, i koje je veoma teško prepoznati. U „Matriksu“ (1999) živimo u, pa, matriksu, koji nas eksploatiše dok nam u mozgu paralelno kreira iluziju stvarnog sveta. Dok je „Trumanov šou“ (1998) ponudio sliku čoveka oko kojeg su svi samo rijaliti glumci i ogoljeno ga obmanjuju oko te neke životne stvarnosti u ime televizijske gledanosti. Ovo su samo (odlični) filmovi, ali zapitajmo se svejedno. Ukoliko su naš um, emocije i naše celokupno iskustvo tek proizvodi proste električne aktivnosti u mozgu, onda jeste moguće da simuliramo čitav virtuelni svet, i koji zatim ne možemo ni da razlikujemo od „stvarnog“ sveta. Zapravo, postoji tu i jedna zastrašujuća matematička istina. Ako postoji samo jedan stvarni svet, a broj potencijalnih virtuelnih svetova je doslovno beskonačan, tada je verovatnoća da baš mi živimo u jedinom stvarnom svetu „na svetu“ ravna gotovo nuli. Naprosto, sve je imitacija, laž, simulacija, simulakrum, obmana i „fejk“. Baš kao što sabraća Kinezi stvaraju identične, ali „lažne“ Luj Viton torbe i Barberi šalove, moguće je da neka prokleta korporacija uveliko čini da egzistiramo i u potpuno lažnoj stvarnosti.

Međutim, i to bez naročite filozofske sofistikacije, ovu istu ideju nevešto (i mnogo jeftinije) eksploatiše i naša politička i društvena stvarnost. Tačnije, ta stvarnost se upadljivo ulepšava, iskrivljuje, negira ili stvara. Od „sramote koliko nam dobro ide“, preko „živećemo bolje 2014“, pa 2015, 2016, i tako dalje, sve do nepostojećih bugarskih i kineskih turista koji se šatro špaciraju po Beogradu i Srbiji. Nameštaju se, natežu i mincaju statistike o (ne)zaposlenosti, investicijama, privrednom rastu, prosečnim platama i ostalom. Dok armije internet „botova“ – lažnih naloga i lažnih ljudi – izdašno komentarišu tu iluziju kao da je stvarna, jer „svaka čast Vučiću“. Kreiraju se i izborne liste lažnih manjina, lažnih stranaka, lažnih birača, čak i ljudi sa lažnim imenima i prezimenima. Najtiražnije novine stvaraju lažne vesti o nastupajućem paklu, užasu, haosu, hororu i monstrumima, o teroristima koji uskoro napadaju, o termonuklearnom ratu koji je iza ugla, o atentatima i nasilnim rušenjima poretka koji samo što nisu. Stotinu mu političkih matriksa i simulakruma, prodaju se karte za beogradski metro koji ne postoji (ili se pak obećava izgradnja prihvatilišta za decu koje postoji i radi već šezdeset godina). Zaista, imaju li oni što te metro karte kupuju – svest?

Ili, postoji li svest kod 25 odsto srpskih građana koji zaozbiljno veruju da je Rusija najveći donator Srbije, iako je Evropska unija u Srbiju nepovratno uložila gotovo tri milijarde evra? I u svakoj školi ili ambulanti u zemlji postoji bar jedna plavo-žuta nalepnica „Donacija Evropske unije“. Da li nešto mozgaju, zaključuju, gledaju, ili su zaista bezumni automati sa izlivom rusofilije u električni mozak? Kakva je to virtuelna stvarnost prema kojoj su srpski, hrvatski, bošnjački i crnogorski jezici četiri različita jezika? Iako se ta rečenica, kako je bio primetio izvesni majstor na Tviteru, potpuno isto piše na svakom od ova četiri jezika? Zatim, u svojim odnosima prema susedima, ali i prema samoj sebi, Srbija se ponaša kao da devedesete godine nikada nisu ni postojale. Kao da nije bilo ratova i ratnih zločina, granatiranja Dubrovnika i Sarajeva, rušenja Vukovara, proterivanja kosovskih Albanaca i masovnih grobnica u Srbiji. I kao da je slika Srbije u susedstvu i svetu tako traljava i teško popravljiva samo zbog puke zlobe, pakosti i belosvetske zavere, a ne i zbog te neke naše odgovornosti. Ili, kao da je Kosovo nezavisno nekako slučajno i iz čista mira. Uprkos granicama, pasošima, međunarodnim pozivnim brojevima, Kosovo se smatra Srbijom – i to Srbijom bez bilo kakve percepcije o postojanju dva miliona kosovskih Albanaca, i o njihovom realnom životu, jeziku, potrebama i željama.

U tom smislu, prema istraživanju Demostata, 71 odsto ispitanika iz Srbije ne zna ništa o opsadi Sarajeva. Dakle, o opsadi koja je trajala četiri godine i bila je najduža opsada nekog glavnog grada u istoriji modernog ratovanja. O kakvoj svesti i o kakvom umu mi onda govorimo? Ili, 64 odsto građana takođe ne zna ništa o zločinu na Ovčari kod Vukovara 1991. godine. Većina ispitanika isto nema pojma da postoje nekakve masovne grobnice u Srbiji. Da li su oni automati? Algoritmi, androidi ili botovi? Da li imaju kritičku ili bilo kakvu svest? Osećanja odgovornosti, empatije, krivice? Da li imaju dušu? Kao što je poznato i jasno, algoritmima nije neophodna svest da bi funkcionisali. Samovozeći automobil će se kotrljati, usporavati ili zaustavljati pred pešacima i crvenim svetlima bez svesti ili emocija. „Istrebljivač“ ili „Blejd Raner“ je prepoznavao androide ili replikante upravo na osnovu toga da li osećaju empatiju prema ljudima i životinjama ili ne. I zato, ukoliko ne osećamo empatiju prema žrtvama zločina počinjenih u naše ime, da li smo mi ljudi? „Problem drugih umova“ tada nije samo filozofski, spekulativni ili sholastički. Mnogi drugi ljudi i umovi zaista ne znaju šta je stvarnost ili imaju svoju paralelnu stvarnost u kojoj su zločinci heroji, a Kosovo Srbija. Veštačko inteligentni softverski roboti ili internet botovi su stvarni: oni su među nama i u nama. A dokaza za njihovu i našu svest nema.