Eugenika i belina

Pojednostavljeno rečeno, eugenika („eu“ znači dobro, „genos“ znači poreklo ili rasa) predstavlja doktrinu i praksu poboljšanja ljudskog nasleđa putem kontrole ljudske reprodukcije. Eugeničari žele da spreče ili ograniče reprodukciju pojedinaca sa naslednim bolestima ili deformitetima, odnosno sa sklonostima raznim patološkim i neprijatnim ponašanjima.

Kako je javnost obaveštena, eugeničke ideje se nalaze u političkom programu partije koju predvodi Nikolić, ilustrativnog naziva „Programom do promena“. Predlaže se formiranje genetičke baze podataka braće Srba i sestara Srpkinja, da bi se došlo do podataka o „naslednim predispozicijama za određene poremećaje“. Na ovaj način se želi smanjiti „rađanje dece sa određenim naslednim poremećajima“ u čistom eugeničkom ključu. Objašnjenje miluje tamo gde siromašno društvo najviše boli – smanjenje broja takve dece bi „umanjilo finansijska potraživanja od društva“, kao da dotična nisu deo istog tog društva. Ili kao da ne treba da budu.

Saznanja o nasleđivanju impresionirala su intelektualni svet iz prve polovine 20. veka i mnogo velikana iz prvog pasusa se zaista zainteresovalo za ideju o toj gužvi. Mnogo je pojedinaca sa raznih strana ideološkog spektra pomislilo kako bi bilo razumno uređivati evoluciju čovečanstva svojevrsnom veštačkom selekcijom, na racionalan i promišljen način. Postojale su i ideje o „pozitivnoj“ eugenici, u kojoj bi se nosioci povoljnih fizičkih ili intelektualnih karakteristika podsticali na reprodukciju u što većoj meri, a ne samo o „negativnoj“ eugenici kao sprečavanju reprodukcije nepoželjni(ji)h. Ali, kako to obično biva, političari uprskaju stvar čak i kada je suvisla, a još više kada nije.

U američkoj državi Indijana je 1907. godine usvojen zakon o obaveznoj sterilizaciji „kriminalaca, idiota, silovatelja i imbecila“. U Sjedinjenim Državama je ubrzo izvršeno preko 64.000, a u Švedskoj preko 62.000 prinudnih sterilizacija. Pokretom su počeli da dominiraju tehnokratski elitisti i razni eugenički zakoni usvojeni su i u Kanadi, ostatku Skandinavije, Estoniji i Japanu. Tipični zakoni ove vrste ticali su se zabrane braka pojedincima sa mentalnim bolestima, epilepsijom i slično. Cela stvar je, najblaže rečeno, izašla iz mode nakon projekta „rasne higijene“ u nacističkoj Nemačkoj, kada je sterilisano oko pola miliona ljudi. Liberalni Zapad se nakon otkrića kako to izgleda kada eugenički vrag odnese šalu, potrudio da na brzinu zaboravi sopstvena poigravanja na istu temu, brže-bolje počistivši dvorište svog zakonodavstva i realne prakse.

U raspravama o neoradikalskoj beloj knjizi i svim značenjima koje ta belina može nositi ne manjkaju analogije sa nacizmom, iako se Amerike i Švedske malo ko seti (dobar ili loš PR je čudo!). U svojevrsnim Reductio ad Hitlerum logičkim pogreškama, propušta se istaći šta to zapravo smrdi u celoj ideji o genetičkim bazama podataka. Još temeljnije od mračne istorije i loše biologije celog projekta (koju uzgred sjajno objašnjava Biljana Stojković sa beogradske katedre za evoluciju i genetiku), najproblematičniji su sociopolitički elementi ovog vlažnog sna svih društvenih inženjera. Fundamentalna greška ideje o uređivanju kvantiteta i kvaliteta reprodukcije stanovništva jednostavno je čačkanje po genitalijama tog stanovništva. Odnosno, po spavaćim sobama, kuhinjskim stolovima ili zadnjim sedištima automobila, svejedno. Drugim rečima, gde se odjednom dede famozna metafora o četiri zida?

Uređivanje potomstva treba da bude delo mozga, ruku i prepona roditelja tog potomstva. Odgovorna društva se potrude da ovi roditelji mogu doneti racionalne i obaveštene odluke o tom pitanju – kvalitetnim obrazovanjem, dostupnošću kontracepcije, dobrom medicinskom i savetodavnom praksom. I tu jednostavno moraju stati. Stvarne crvene linije nekog društva odnose se na pitanja ljudskih individualnih sloboda i, u kvalitetnim društvima, u vezi su sa njihovim širenjem i brisanjem, a ne crtanjem i podvezivanjem.

Konačno, ko će određivati šta su to tačno nasledni poremećaji? Po tradicionalno naivnim, priučenim i neobaveštenim vizijama koje krase državne birokrate podjednako kao i babe po pijacama – gomila toga je „u genima“. Ko su društveni nepoželjnici i autsajderi koje valja izmeriti ovim novim mernim instrumentom, dugoročno ih istrebljujući iz srbijanske ekološke niše? Seksualni delinkventi? Alkoholičari? Pušači? Odnarođeni i antisrpski elementi? Nepoštovaoci saobraćajnih propisa i bahati parkiranti? Slušaoci hevi metal muzike? Autonomaši? Navijači Rodžera Federera? Fetišisti ženskih stopala? Smotani pri kombinovanju boja?

Slučaj sa idejom o genetičkoj bazi podataka indikativan je za tip vladanja koji se sugeriše ovom novom bankom na tržištu. Poenta vlasti nije u tome da stvori drugačiju, bolju i lepšu populaciju kojom će vladati, već u trudu da na najbolji način služi postojećoj populaciji, kakva god da je. Bilo da propisuje poželjnu hranu, poželjni televizijski program ili poželjne „nasledne predispozicije“, to jednostavno nije ili ne sme biti njen posao.