Konformizam

Zatim drugu karticu na kojoj su bile tri linije različite dužine. Trebalo je pogoditi koja od ove tri linije ima istu dužinu kao ona sa prve kartice. Test uopšte nije bio težak, ali je kvaka zapravo bila u sledećem. Svi u grupi, osim jednog nesrećnika, bili su u dogovoru sa Ašom i potajno rade kao njegovi saradnici. Prvih nekoliko testova je prošlo neproblematično, ljudi pogađaju, naš nesrećnik takođe, opšta razonoda. Međutim, u jednom trenutku, cela grupa na mig dotičnog Aša, krene da odgovara netačno, i to redom jedan po jedan. Dok je naš nesrećnik, u poslednjoj klupi, stavljen u situaciju da odgovara poslednji. Aša je zanimalo da li će taj čovek, pod pritiskom grupe, popustiti i svesno reći očigledno netačan odgovor.

Rezultati su bili sjajni, koliko i poražavajući. Čak i za samog Aša, koji se naivno nadao da će pokazati koliko su ljudi hrabri, nezavisni, slobodni i ostalo što volimo da mislimo o sebi. Naime, samo je 24 odsto nesrećnika stavljenih u ovu nezgodnu situaciju uvek odgovaralo onako kako su videli i onako kako jeste. Svi ostali, njih tri četvrtine, barem jednom su popustili pred pritiskom grupe. Kada ih je Aš kasnije upitao koji im je vrag i zašto ne veruju svojim očima, neki su odgovarali da su zaista mislili da ne vide dobro, čim svi ostali jednoglasno odgovaraju drugačije. Neki drugi su znali da ostali nemaju pojma, ali su se plašili svojevrsne socijalne odmazde, te su odgovorili kao i većina.

Objašnjenja za ovako neherojsko ponašanje ljudske životinje ima mnogo, a najbolja dolaze iz evolucione kuhinje. Prosto, čovek je evoluirao tako da (misli da) je racionalno ponašati se kao što se ponašaju drugi, posebno ako su jednoglasni i ima ih više. Posledice Ašovih saznanja su dalekosežne i mogu osvetliti mnoga naša svakodnevna ponašanja, od mode do politike.

Predizborne kampanje u Srbiji se pripremaju za kuvanje – rerna se zagreva, a sastojci se seckaju i mere. Efekat iz Ašove učionice nije zanemarljiv pratilac izbornog ponašanja građana svakog društva. Osim što žene i punoletna deca obično konformiraju sa muževljevim političkim ponašanjem, stanovnici su generalno skloni imitacijama onih koji su im bližnji. Glasa se za one na vlasti ili one popularne po kafanama i frizerskim salonima. Određeni značaj u svemu igraju i predizborne prognoze i istraživanja javnog mnjenja. Proklamovana popularnost određene političke opcije može samo doprineti uvećanju njene popularnosti zbog fenomena konformizma i zatim se, sistemom povratne sprege, transformisati u izuzetan rezultat.

Čovek je sam pred glasačkim listićem samo u teoriji. Kartonski boks za glasanje niti je pusto ostrvo, niti smo mi Robinzoni na njemu. U svom umu, razmišljajući, osoba faktički vodi konverzacije sa svima onima iz svog okruženja. I to okruženje je sve samo ne zanemarljivo. Kao što su snošaji odnos ne samo sa tom osobom, već i sa svim njenim ili njegovim partnerima u trenucima kada je zaštita bila predaleko ili prevelika gnjavaža. Čovek je životinja koja je evoluirala u zajednici i mišljenje te zajednice joj je isuviše važno. Samo zato je Don Kihot predmet sprdnje, a Sančo Pansa glas razuma. Konačno, zapitajmo sami sebe kako bismo postupili u učionici jednog dobronamerno nezgodnog profesora psihologije koji proverava konformizam? Pritom, niko nas direktno ne nagovara ni na šta. Mi samo poslednji saznajemo šta svi drugi misle. Da li bismo bili u hrabrih 24 odsto koji se drže svog mišljenja? Uprkos tome što je dotično, babinim vokabularom, „mimo sveta“? Jer i naš lični svet je globalna selendra u kojoj se zaviruje u tuđa dvorišta i spavaće sobe.

Srećom, izlaz postoji. Ašovi eksperimenti su pokazali i da se efekat konformizma drastično smanjuje ako u grupi postoji samo još jedan pobunjenički element, odnosno ako mišljenje grupe nije jednoglasno. Drugim rečima, čim je jedan iz grupe Ašovih pomagača tačno procenio dužinu linije, našem oznojenom junaku iz poslednje klupe više nije bilo tako teško da poveruje sopstvenim očima i usprotivi se većini. Misliti svojom glavom je lakše ako se imamo na koga ugledati. Koliko god ovi eksperimenti iz ljudske prirode i društva ukazivali na moć društvenog pritiska i grupa u koje smo, voljno ili ne, uronjeni – oni prikazuju i svu snagu malih subverzivnih elemenata u posedu bolje i ispravnije ideje od one većinske. I zato ih tako često valja poslušati.