Šta je grad?

I ne, ne radi se samo o tome kako je jedna relativno mala i posvećena, ali i mladolika, slabo poznata i unapred otpisana građanska inicijativa dobila impresivnih 30000 glasova. Ni o tome da su iste glasove osvojili ili prikupili bez partijske infrastrukture, a opet ostavivši mnoge „velike“ i „tradicionalne“ partije iza sebe. Ili o tome da su delovali u famoznom „medijskom mraku“, odnosno bili naoružani jedino internetom i „patkomobilom“. Pa čak ni o tome da su NDM BGD imali ubedljivo najpromišljeniji i najsuvisliji politički program za (Beo)grad, bez obećanja besplatnih ručkova, kula i gradova na vodama, te vrtića, gondola, metroa i ostalih uvreda za inteligenciju. I nije ovo ni utešna logička pogreška poznata kao „sladak limun“, odnosno racionalizacija kojom se tešimo i zadovoljavamo drugorazrednom nagradom. To jest, bodrimo i tapšemo po nejakim ramenima, uprkos tome što se realno ostalo ispod cenzusa. Ne, ništa od toga. Inicijativa „Ne davimo Beograd“ je pravi pobednik beogradskih izbora zato što je u pitanju jedina politička opcija koja – razume i zna šta je grad.

A šta je grad? Svakako, jedna dovoljno složena i veličanstvena tvorevina da je različito definiše svaki korisnik grada. Jer, za ekonomistu, grad je mašina za pravljenje profita i novca. Za urbanog planera, grad je problem koji treba „racionalno“ rešiti. Za političara, grad je koncentracija moći i uticaja. Za zaštitara životinja, mesto od kojeg treba spasiti kučiće i mačiće. Za arhitektu, platno za projektovanje i crtanje. Za rekreativnog trkača, grad je staza koju treba istrčati, a za biciklistu iskotrljati. Za bankara, čvorište međunarodne trgovine. Za imigranta, grad je mesto ispunjeno nadom i krupnim očima. Za rođaka sa sela, samo preglasna saobraćajna gužva. Za sociologa, jedna socijalna laboratorija. Ali, sve ove definicije su pristrasne i parcijalne. Grad je pre svega zajednica ljudi. I to živih ljudi koji se kreativno susreću, razgovaraju i razmenjuju ideje i mišljenja. Pa zatim iz tog amalgama ideja nastaje to nešto toliko atraktivno i privlačno što zovemo gradom. I to su kroz istoriju gradova dobro razumele upravo brojne urbane inicijative, a kakva je i „Ne davimo Beograd“.

Naime, postoji jedna ilustrativna, koliko i instruktivna istorijska analogija kada je reč o problematičnim projektima (anti)urbane obnove, odnosno o građanskim i urbanim inicijativama koje se protiv takvog „davljenja“ grada tuku i bore. U pitanju je frka koja je nastala u NJujorku 1960-ih godina, kada su gradski oci poželeli da „proteraju“ ultrabrzi autoput i naprave ultramoderne oblakodere na Grinič Vilidžu na Menhetnu, i kada su na to burno reagovali stanovnici ovog fantastičnog boemskog, hipi, pank i gej kvarta. Naime, jedan od najvećih arhitekata, urbanih mislilaca i modernista 20. veka, Robert Mozes, dobio je zadatak da u ime svetle budućnosti i vaskolikog napretka sruši blokove niskih zgrada od crvene cigle u Grinič Vilidžu (za one sa jeftinijim ulaznicama: tamo je usnimljen čuveni ulaz u stan Keri Bredšo u „Seksu i gradu“). S druge strane, predvođeni novinarkom DŽejn DŽejkobs, građani su se nasilno usprotivili ovoj čistoj, ulickanoj, stabilnoj, simetričnoj i uređenoj (anti)urbanoj utopiji, postavljajući jednostavno pitanje: a gde su tu ljudi?

Naime, trebalo je iseliti i uništiti zajednicu od 2200 porodica, 365 prodavnica i 480 malih preduzeća iz danas najpoznatijih njujorških kvartova (Grinič Vilidž, Ist Vilidž, SoHo, Litl Itali, Čajnataun). I ljudi su se okupili i rekli: neće proći. I nije prošlo, i danas su to najlepši i najživlji delovi Menhetna. Uprkos džentrifikaciji, ajde. I nije to bio nikakav reakcionarni romantizam, već svest o tome šta grad zaista jeste. Haotična urbana džungla sačinjena od niza organskih susedstava, mreža ljudi i životnih sudbina koju jednostavno ne može da isprojektuje nekakav svemoćni urbani planer sa svojim šljaštećim maketama. Dakle, isto to su razumeli ljudi iz Inicijative „Ne davi(mo) Beograd“. I svaka analogija sa živom i urbanom Savamalom nasuprot mrtvorođenom „Beogradu na vodi“ je tada jasna i očigledna. I zato bunt Inicijative nije antipolitički ludizam, već stvarna politika koja razume grad. Od Sumera do danas, urbani život je oduvek bio prostor kreativnih ideja, susreta i znanja, odozdo naviše. Jer, za jedan grad je važniji prostor koji se nalazi između zgrada i građevina, nego te iste zgrade i građevine, te parkovi ili vrtići. Grad nisu urbani projekti, grad su urbani ljudi.

Najzad, „Ne davimo Beograd“ su stvarni pobednici na beogradskim izborima i zato što jedini – ne mrze grad. I, ne, to ne znači da su predstavnici ostalih izbornih lista neki poslovični „seljaci“, „došljaci“, „neurbani“ i nedovoljno beli Beograđani. Uostalom, mrzitelji i rušitelji gradova najčešće su dolazili i bili – iz gradova. Iz ruševina drevnog Vavilona, iskopana je i glinena tablica sa verovatno najranijim (otkrivenim) antiurbanim tekstom, a koji veli: „Stanovnik grada nikada nema dovoljno hrane. On je prezren i oklevetan u pričama svojih ljudi. Kako taj može biti snažan poput čoveka koji radi na njivi?“. I književnost i istorija prepuni su narativa o gradu koji guta i uništava (dušu) čoveka. Postoje mnoge pripovetke o vrlim i dobrim putnicima koje bivaju iskvareni svetlošću, iskušenjima i grehovima velegrada. Kada je Dante pisao o Paklu, na umu je imao renesansnu Firencu. Za Žan-Žaka Rusoa, grad je bio „jama i rupa u kojoj nacija gubi svoje običaje, zakone, hrabrost i slobodu“.

Ali, lako je koliko i jeftino kritikovati grad kao prostor ispunjen neredom, prljavštinom, bukom, bludom i nemoralom. Od drevnih Vavilonaca do Miroslava Ilića koji (nazad na selu i u seoskoj krčmi) „proklinje“ „devojku iz grada“, mnogo se drobilo o tome šta gubimo kada dođemo u grad. Ali time propuštamo da uvidimo šta sve životom u gradu dobijamo. Genijalni sociolog i novinar Robert Park je zato bio rekao da postoje samo dve vrste ljudi: oni koji žive u gradu, i koji još ne žive u gradu. Na ovim lokalnim izborima, pokazalo se da jedino „Ne davimo Beograd“ istinski voli grad. Dok su svi ostali uporno i umobolno rešavali i popravljali gradske „probleme“ – potajno ali i duboko mrzeći grad – jedino je Inicijativa insistirala na tome da grad nije problem, već rešenje. Na tome da grad ne sme da bude dobro održavano groblje uredno podšišane trave i oblakodera bez grafita. I na tome da nam treba više, a ne manje grada i gradskog života u, zamislimo to, gradu. Grad se gradi izgradnjom malih gradskih zajednica, a ne njihovim čupanjem i iskorenjivanjem u ime, kako to gordo zvuči, projekata.

Zato grad jednostavno nisu megalomanski projekti poput „Beograda na vodi“ ili pak metroa, kao ni pevajuće i svirajuće fontane, odnosno preplaćene novogodišnje rasvete i jelke, kako to smatraju naprednjaci. Postojali su gradovi i bez toga. Ali, grad nisu ni besplatni vrtići, besplatni javni prevozi, besplatni školski udžbenici ili 13. penzije, kako je to inženjerski naivno smatrao Dragan Đilas. Vrtića i udžbenika i socijalne politike ima i na selu. Zatim, grad nije ni transparentna javna uprava, kako su se narajcali Dostajebilovci u liberalno-klerikalnom sadejstvu sa Dverima. Istorija gradova je fakat neodvojiva od korupcije i špekulacija (dođavola, moderni i blistavi Pariz barona Osmana izgrađen je upravo na dotičnim baronizmima). Baš kao što grad nije ni „kulturnjačka“ borba protiv kiča i šunda koju su zagovarali Šutanovac i demokrate, niti odvratna nacionalistička, zatucana i uskogruda borba za ćirilice i nacionalne kulture koju su bili reklamirali razni Zavetnici i ostali Šešelji u borbi sa Zapadom i za Putina. Jer, oprostite demokrate i radikali, i turbo-folk i skorojevićki kič su bazično urbani fenomeni, dok grada takođe nema ni bez „latiničnog“ i anglofonog kosmopolitizma. Konačno, grad nisu čak ni ljudska i manjinska prava, ili suočavanja sa prošlošću, kako su to – koliko god hrabro – tvrdila „nova lica“ LDP-a. Nažalost, bilo je zločinačkih gradova i bez ljudskih prava.

Još jednom, grad su ljudi koji se susreću i razgovaraju, u kontekstu jednog finog urbanog tkanja. Grad su ulica, ćošak, klupa ispred zgrade, ulični prodavac, lokalni piljar, frizer i kafana. I ovo je znala i razumela jedino Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“. Organizovanjem susreta po mesnim zajednicama, diskusijama o susedskim politikama, „promenama koje dolaze odozdo“ (kako je glasio njihov izborni slogan). I aktivnim borbama i suprotstavljanjima projektima urbanističke obnove koji grubo (ras)kidaju to urbano tkanje, u duhu DŽejn DŽejkobs i građana njujorškog Grinič Vilidža. I zato glasovi za Inicijativu nisu bespovratno rasuti, kako se mršte i zapomažu pripadnici političke klase. I vlast i establišmentska opozicija se iscrpljuju šupljim obećanjima koja impliciraju da svi oni ne razumeju i/ili ne vole grad. S druge strane, „Ne davimo Beograd“ predstavljaju jezgro ne samo nove i drugačije urbane politike, već i jedine urbane politike koja ima i sadržaja i smisla. Po svemu sudeći, nisu to zablesavljeni omladinci ili profesionalni demonstranti, nego ljudi koji dobro znaju šta rade, koji se oslanjaju upravo na snagu lokalnog susedstva i zajednice, na terenski rad i na politike „odozdo“, a ne na broj fejvova i retvitova na Tviteru. A kada se upoznaju ljudi iz svakog komšiluka i kada se porazgovara sa njima, nema te režimske, tabloidne i ružičaste propagande koja će građane (Beo)grada ubediti da su u pitanju tek neozbiljni „patkari“ koji slušaju neku čudnu muziku. Grad je kreativni amalgam ljudi koji pre svega žele da učestvuju u odlukama koje se tiču njihovog grada i života. I zato: Čiji grad? Naš grad!