Studenti 1.0.

Ali pitanje ostaje: zašto baš studenti? Zašto su oni pokretači promena – i to oduvek? Pa kada istorija skreće sa svoje utabane putanje, to čini sa indeksom u džepu? Od barikada na Berkliju i Parizu šezdesetih, preko Tjenanmena i Beograda devedesetih, do današnjih protesta koje predvode „pumpači“ sa kartonskim transparentima, obrazac je uvek isti. Studenti su sirena za uzbunu ili sistem za rano upozoravanje, odnosno uzbunjivanje društva. Oni protestuju, organizuju se, remete status quo i najčešće su u pravu – mnogo pre nego što ostatak društva to skapira. Ali, zašto su studenti, a ne iskusni eksperti, političari, rudari ili direktori, ti koji pokreću promene, pa i u učmalom društvu poput našeg? Studenti su foto-robot uspešnog, efikasnog i dobro organizovanog demonstranta iz nekoliko razloga.

Prvo, studenti obitavaju u retkom prostoru životne i akademske slobode. Na univerzitetu je i zakonski zagarantovana nepovredivost akademskog prostora. U svom najboljem izdanju, fakulteti ne uče mlade ljude šta treba da misle, već kako da (kritički) misle. Kada se to spoji sa mladalačkim osećajem hitnosti i bitnosti, dobija se snažna formula za aktivizam. Uz to, većina studenata još uvek nije opterećena kreditima, bračnim partnerima i decom, karijerama, kao i jednim „Pa, tako je oduvek bilo“ mentalitetom. I zato, ako studenti ne traže promene i ne bave se „politikom“ – ko će?

Drugo, umesto rasprostranjenog cinizma, studenti i dalje veruju da su promene moguće. To može zvučati naivno, ali u tome je njihova najveća snaga. Cinizam parališe. A nada, potkrepljena idealima, znanjem i organizacijom – pokreće. Bilo da demonstriraju, blokiraju ili šetaju protiv korupcije i autokratije, protiv klimatskih promena, visoke školarine ili za bolji kvalitet obrazovanja, studenti delaju zato što ne prihvataju poraz kao mogućnost. Uostalom, kada je to idealizam postao mana ili falinka?

Treće, učešće u studentskom pokretu za većinu traje samo nekoliko godina. Ova relativno brza smena generacija na univerzitetima mahom ima pozitivne posledice po studentski pokret. Novi sloj svežih maturanata ili brucoša koji svake godine započinju studije čini stalan priliv mladih ljudi koji nemaju iskustva poraza i koji su otvoreni za radikalne i revolucionarne ideje, što služi kao izvor obnove i oživljavanja studentskog pokreta.

Četvrto, tu je i snaga u brojnosti, zajedništvu i kolektivnom identitetu. Studenti su po definiciji kolektiv ili zajednica. Za razliku od mnogih odraslih koji su međusobno izolovani, rascepkani i atomizovani svojim radnim obavezama i porodičnim rutinama, studenti delaju kroz grupe i kao grupa, od amfiteatara do cimerovanja u studentskim domovima. Kada odluče da reaguju, ne rade to sami, i zato ih je nemoguće ignorisati kao silu. I otuda su pozivi na generalni štrajk ostalim segmentima srpskog društva nužno bili neuspešni.

Bez romantizacije, studentski pokreti jesu i haotični, kontradiktorni, ponekad i sa pogrešnim zahtevima ili ciljevima. Ali neretko uzdrmaju institucije jer postavljaju neugodna pitanja i podsećaju da progres nije uvek fin i pristojan, naprotiv. Kritičari često odbacuju studentske aktiviste kao „premlade“ da bi zaista razumeli šta se dešava, ali istorija priča drugačiju priču. I danas širom sveta, studenti podižu glas protiv nejednakosti, korupcije i kršenja ljudskih prava – mnogo pre nego što vlasti odluče da ih čuju. Naravno, ne pobeđuje svaki pokret, i ne vodi svaki protest do reforme ili revolucije. Ali čak i kada ne uspeju, studentske akcije ostavljaju tragove, menjaju temu razgovora, i inspirišu sledeći talas. Podsećaju društvo da institucije postoje zbog ljudi – a ne obrnuto („Nisi nadležan“). Uostalom, ko je pre samo šest meseci mogao da zamisli ovakvu Srbiju danas? Budnu, aktivnu, solidarnu, hrabru i ponosnu?

Zato, kada sledeći put studenti izađu na ulice – ili se zabarikadiraju na fakultete – ne kolutajmo očima. Ne cokćimo, ne kršimo prste. Već obratimo pažnju, pošto gledamo u budućnost politike, i hrabrosti i slobode na delu. I na koje smo zaboravili pritisnuti poslom i decom, pranjem sudova i širenjem veša. A možemo i pogledati u prošlost kao „profesoricu života“. Stolećima i širom planete, jedan obrazac se provlači kroz revolucije, pobune i preporode – studenti naoružani idejama, a ne oružjem. Mladi ljudi koji odbijaju da prihvate svet onakvim kakav jeste, i tvrde da je drugačiji svet moguć. Student kao politička snaga, Student 1.0., nije savremeni izum. Neki od najranijih univerzitetskih protesta događaju se stolećima pre „aktivizma mladih“. Na Univerzitetu u Parizu davne 1229. godine, studenti i profesori su pune dve godine bojkotovali rad cele institucije. I to u znak protesta protiv državnog nasilja i nedostatka akademske autonomije. Nisu tražili brži Wi-Fi u studentskom domu ili ukusniju hranu u studentskoj menzi, već se borili za samu dušu visokog obrazovanja.

Mustra Studenta 1.0. ponavlja se i nekoliko vekova unapred. Veliko intelektualno previranje nazvano Prosvetiteljstvom predvode studenti koji su čitali zabranjene knjige pod svetlom sveće i raspravljali o filozofiji pod pretnjom hapšenja. Godine 1848. studentske pobune doprinele su izbijanju revolucija širom Evrope, kao u Beču, Berlinu i Budimpešti, sa zahtevima za ustavna prava i demokratsku vlast. U 20. veku, studenti su preoblikovali ideološku mapu sveta. U Sjedinjenim Državama, oni si bili na čelu borbe za građanska prava, protiv rata u Vijetnamu, a kasnije i borbe za prava žena i LGBT osoba. U Parizu, događaji iz maja 1968, kada su studenti i radnici srušili francusku vladu, pokazali su potencijal mladih kada ga prati politička vizija. U Srbiji je studentski pokret Otpor imao ključnu ulogu u rušenju Slobodana Miloševića, a ova kombinacija građanske neposlušnosti, nenasilnog otpora, kreativnosti i humora, kao i slogan „Gotov je!“ inspirisao je demokratske pokrete otpora od Gruzije do Egipta. Studenti su zapalili plamen promena i u najautoritarnijim režimima, kao na Trgu Tjenanmen u Pekingu 1989, kada su ih gazili tenkovima i kosili mitraljezima.

Dakle, šta to studente čini toliko sposobnim da pokrenu društvene promene? Nisu to samo idealizam, hir ili poslovični „bunt mladih“ jerbo su biološki i psihološki mladi. Studenti jesu posebni zbog svoje društvene pozicije – na raskrsnici znanja i nezavisnosti. Dovoljno su stari da uoče manjkavosti sistema, a još uvek nisu njegov deo. Intelektualno su opremljeni, načitani, društveno povezani, i ne boje se da preispituju tabue. NJihove učionice su rasadnici i kritičkog mišljenja i kolektivne akcije. Danas, kada se univerziteti širom sveta suočavaju sa političkim pritiscima, smanjenim finansiranjem i kulturnim sukobima, studentski glas ostaje ključni pokazatelj stanja društva. Studenti su barometar društvenih problema. Kada studenti protestuju, npr. protiv korupcije i političke represije – oni nisu neradnici koji „ne žele da uče“, već nastavljaju dugu i časnu tradiciju građanske hrabrosti. Zato ne odbacujmo studentske pokrete kao banalnu mladalačku pobunu „protiv sistema“. Prepoznajmo ih kao ono što zaista jesu: avangarda demokratije, savest akademije i puls društva u promeni. Istorija se ponekad ponavlja, a ponekad maršira u protestu – sa ruksakom na leđima, bedžom na jakni, kartonskim transparentom u rukama, i sa indeksom u džepu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.