Evo nekoliko aktuelnih vesti, odnosno medijskih naslova za jedan neuspešan početak dana. „Južna Koreja najnesrećnija nacija na planeti.

Srbija na četvrtom mestu“; „Studija pokazala da su biciklisti inteligentniji od vozača automobila“; „Indijcu iz želuca izvađeno jaje nepoznatog porekla (pogledaj video)“; „Ovo su profesije sa najvećim procentom depresivnih: bankari, učitelji, klovnovi“; „Šokantno: Jagnje rođeno sa ljudskim licem!“; „Žena u Sudanu kamenovana jer je zapalila cigaretu“; „Flamingo će postati istrebljen do 2030, a losos do 2050. godine“; „Naučnici konačno dokazali: slanina ne utiče na bolesti srca“; „Prosečan tinejdžer rođen posle 1995. godine pogledaće 8.000 pornografskih klipova pre nego što napuni 20 godina“; „Roditelji, pažnja: Pojavila se nova droga koja izgleda i miriše kao žele bombona“.

Koja od ovih vesti je istinita? Da skratimo napetost: nijedna. I svaka je izmišljena za potrebe ovog teksta. I, valjda, za potrebe nešto ozbiljnije poente. Naime, ove vesti nisu toliko neistinite ili lažne koliko su – „postistinite“. Postčinjenične. S tim u vezi, „postistina“ („post-truth“, „nakon istine“) istovremeno je proglašena za „reč godine“ od strane čuvenog Oksfordskog rečnika engleskog jezika. I to upadljivo unisono i u Sjedinjenim Državama i u Velikoj Britaniji, iako se reči-pobednice sa dve strane bare obično razlikuju. Sličan joj je i pojam, hm, „istinolikosti“ („Truthiness“) genijalnog Stivena Kolbera: tj. izjave ili tvrdnje za koju akter naprosto „iz stomaka“ „zna“ ili „oseća“ da je tačna, i to bez obzira ili uprkos dokazima, logici ili činjenicama (ovo je bila reč godine Merijam-Vebsterovog rečnika još 2006.). Uzgred, o postistinitosti u nas već su izvrsno pisali drugovi ovog sociologa i kolumniste, Teofil Pančić u „Vremenu“ i Miloš Vasić na „Autonomiji“, ali valja prozboriti o fenomenu joj i u Danasu.

Dakle, šta je to postistina? Spomenuti Oksford definiše „postistinitost“ kao aktuelnu političku kulturu i tekuće društveno stanje u kojem su „objektivne činjenice manje uticajne po oblikovanje javnog mnjenja od pozivanja na emocije i lična uverenja“. I sad, pre nego što se promeškoljimo i ustvrdimo da je to jedno redovno stanje stvari, odnosno topla voda za rupu na saksiji, kao i da je Oksfordski rečnik zakasnio bar 2400 godina (od objavljivanja Aristotelove „Politike“ recimo), razmislimo dvaput. Tačno je, političari i mediji lažu, lagali su oduvek, i verovatno će lagati zauvek. Ali, ne proizvode (od)uvek postistinu. Fina razlika je u tome što je „postistiniti svet“ onaj svet u kojem političare i medije nije ni briga da li govore istinu ili ne. Ovo su svet i politička kultura u kojoj se činjenice uopšte ne bendaju. I to je važna razlika između postistine i laži. U tom smislu, gromoglasni početak postistine verovatno se može locirati u 19. vek, ako je verovati onoj čuvenoj anegdoti o Hegelu. Navodno, kada su nemačkog filozofa suočili sa tim da se činjenice ne slažu sa njim i protive se njegovom poimanju prirode i sveta, ovaj je bio odgovorio – „Utoliko gore po činjenice.“

O tome je zapravo ponajbolje pisao američki filozof Hari G. Frankfurt u eseju „On Bullshit“ (2005), odnosno & pardon zbog francuskog, „Kenjaža“ (hrvatski prevod, 2006) ili „O proseravanju“ (srpski prevod, 2006). Prema Frankfurtu, bulšit, kenjaža ili proseravanje nisu samo puke neistine ili stare-dobre laži. Jer, neistina ili laž implicitno referišu ka istini i ka činjenicama – time što svesno delaju suprotno od njih. Drugim rečima, laži na ovaj način ipak priznaju jedan fundamentalni značaj istine i funkciju činjenica. S druge strane, bulšitu se tačno fućka za istinu i snoškari za činjenice. Proseravanje naprosto lupa, lupeta, laprda, drombulja, koještari, dezinformiše, mlati praznu slamu, svira udu ili mudroseri. Politički serator ili medijski kenjator se uopšte ne osećaju obaveznim prema istini. Upravo zato, postistina nije politička i medijska laž, postistina je politički i medijski bulšit.

Na primer, kada je vojska Vladimira Putina grubo anektirala Krim i krenula sa vojnim operacijama u Donjecku i unaokolo, dotični ovlaživač srbijanskih gaćica se pojavio na televiziji te uz osmeh & bez blama izjavio da – nema ruskih vojnika u Ukrajini. I, nije Putin toliko lagao, koliko je demonstrirao jedan apsolutni bašmebrigizam prema istini. On se proseravao ili, rečeno oksfordski lepše, govorio je postistinu. Slično je bilo i kada su zagovornici Bregzita tvrdili i po crvenim autobusima reklamirali da „Evropska unija od Velike Britanije uzima 350 miliona funti nedeljno“. I, kada su im dežurni proveravači činjenica rekli da to naprosto nije istina, ovi su odmahnuli rukom, slegnuli ramenima, i sa bolom u penisu poručili „eh, pa onda smo pogrešili“. Postistine su i kada je Donald Tramp tvrdio da se Obama nije rodio u Americi, da su se muslimani iz NJu DŽersija radovali 11. septembra 2001., ili da Meksiko u Ameriku namerno šalje silovatelje i „drogoše“ preko granice i mnogo šta još. I sad, ukoliko dežurni proveravači činjenica svedoče da se čak 78% Trampovih izjava mogu o(t)pisati kao „neistine“, a upravo Tramp postaje predsednik Sjedinjenih Država, činjenica je da živimo u svetu – postčinjenica.

Isto je i sa izmišljenim ili postistinitim vestima iz prvog pasusa, a na koje priglupo klikćemo po svojim pametnim telefonima. One demonstriraju jedino bučnu i kreštavu nebrigu za istinu i činjenice. Naime, nije toliko „laž“ (izmišljena) tvrdnja da će flamingo biti istrebljen do 2030. godine, da slanina ne utiče na bolesti srca, da se rodilo jagnje sa ljudskim licem, da su najdepresivniji bankari, učitelji i klovnovi, ili da će tinejdžeri pogledati 8000 pornografskih klipova. Sve ovo su postistine koje „mogu da budu, al ne moraju da znače“. Koga briga? Zgodno zvuči, objavljuj! I u tom bašmebrigizmu spram istine je kvaka političkog i medijskog bulšita. NJihova namera nije da prenesu činjenice – uostalom, možda će flamingo biti istrebljen i ranije, možda su depresivniji univerzitetski profesori i konobari, možda će klinci pogledati i više od 8000 akcionih uradaka sa oskudno obučenim akterima itd. Ne, njihova je funkcija u tome da (za)udaraju na naše plitke emocije i uskogruda uverenja, u hroničnoj nebrizi prema činjenicama i istini.

Najzad, politička kultura Srbije je bila i ostala prenapučena postistinama i političkim bulšitom. Od „švedskog standarda“, „brzih pruga Srbije“ ili „Zajma za preporod“, sve do julovca Gorana Matića, koji je onomad postčinjenično hvatao špijune po zemlji. Ili, od DSS-ovca Dejana Mihajlova, koji je bio optužio demokrate da znaju ko je ubio premijera Đinđića (a zatim izjavio da je ova postistina bila, eto, „deo političke borbe“), sve do Dinkićevih postistinitih „1.000 eura“, odnosno besplatnih akcija za svakog građanina Srbije (potom je i ovaj junak takođe izjavio nešto slično). Uz to, mnogo su opasnija postčinjenična otužna prenapumpavanja srpskih žrtava u Jasenovcu ili turobna umanjivanja bošnjačkih žrtava u Srebrenici.

Postistinita su i antizapadnjačka laprdanja da mrska Evropska unija ne dozvoljava pečenje rakije i da u slobodno vreme premerava obime krastavaca. Ili pak političke kenjaže da će životni standard da poraste, a građani da žive bolje, evo, od sledeće godine. I tako svake proklete godine. Dakle, postistinita su bila i laprdanja o „boljem životu“ i Srbiji kao „lideru u regionu“ Borisa Tadića, baš kao što su postčinjenični i razni „prvi put u istoriji“ i „više i jače od Tita“ izlivi Aleksandra Vučića. Postistiniti su i „džakovi pokradenih glasova“, lažni doktorati, krivci za tragični pad helikoptera, „kompletni idioti“ iz Savamale, odnosno svi oni silni „državni udari“ Informera i Pinka. A ima i neke mučne ironije u tome što je termin „postistinitost“ verovatno skovao Amerikanac srpskog porekla, dramaturg Stiv Tešić u časopisu „Nejšn“ (1992).

U okeanu postčinjenica, važno je da zapamtimo ovu – činjenicu. Svi ti radiodifuzni i politički izlivi proseravanja u mozak nisu laži ili neistine. Oni naprosto ne mare za istinu i ne haju za činjenice. A to ih čini mnogo opasnijim od golih laži i nagih neistina. Jer, postistine i bulšit je zapravo nemoguće raskrinkati ili opovrgnuti (uprkos onom sjajnom „Istinomeru“). A u vrištećem sociopolitičkom miljeu postistinitosti, ili u gustoj džungli postčinjenica i lupača koji hronično ostaju politički živi, ne smemo da se prepustimo kvarnoj i po(st)mod(er)noj logici prema kojoj istina postaje irelevantna, a činjenice besmislene. Umesto da mislimo zadnjicom, i spremno gutamo postistine koje nam prijaju stomaku, ponekad valja uključiti glavu i kritičku joj svest. I to jeste istina.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

14 reagovanja na “Svet nakon istine”

  1. Е, шта мислите, да ли је тачна вест да је извршено истраживање којим је утврђено да просечни становник Србије реч "Европа" просечно чује или прочита 56 000 пута за годину дана?

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.