Imale su samo jedan, vrlo konkretan i jasan zahtev: da se promeni član 13 Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom i omogući direktna isplata naknade tokom porodiljskog odsustva, umesto preko poslodavca kako je to i dalje slučaj.

Većina tih žena se suočila sa problemom u vezi sa primenom ovog člana zakona. Zbog toga nije bilo potrebe da umesto njih, bilo koji ekspert ili advokat objašnjava onima koji imaju moć da menjaju zakone zašto je to potrebno. Zorica, Ljiljana, Maja, Nataša…svaka od njih je tokom prvih godinu dana života svog deteta morala da brine o problemima koji u tom trenutku nisu ni smeli da se pojave, a čije je nastajanje država mogla da spreči. Jer je država donela zakon koji garantuje isplatu naknada zaposlenim ženama tokom porodiljskog odsustva, a kojim su  propisane obaveze i rokovi. Nažalost, kao i kod primene mnogih drugih propisa, praksa je iznedrila veoma kreativna tumačenja pojedinih zakonskih odredbi, a država nije sprečila zloupotrebe – voljom, ili ne, zbog nedovoljnog broja inspektora rada na terenu, drugih službenika, manjka automobila…

Kada je postalo jasno da je u pitanju sistemski problem, definisali smo mu uzrok. Kao jedna od inicijatorki kampanje P(B)ravo za mame, godinama unazad imala sam priliku da razgovaram sa više stotina žena koje su imale isti ili sličan problem. U najvećem broju slučajeva uzrok je bio način isplate: poslodavci su obavezani da istovremeno sa isplatom plate osobi koja zamenjuje porodilju isplati i porodiljsku naknadu, a nakon toga pokreće postupak refundacije kod nadležnog ministarstva. U zavisnosti od kapaciteta finansijskih službi poslodavaca, ažurnosti državnih službenika (a često i njihovog raspoloženja), ponekad prođe i 4-5 meseci do dobijanja prve refundacije. U datim ekonomskim okolnostima, šta drugo preostaje poslodavcu, nego da prvo obezbedi platu onome ko trenutno radi. Jer, iako na taj način krši zakon, zna da zbog toga neće snositi posledice. Postupak nadzora nad primenom zakona vrši Inspektorat za rad i to isključivo po prijavi porodilje. Da li će oštećene žene podneti prijavu zavisi pre svega od nivoa njihovog ličnog samopouzdanja i straha od egzistencije nakon okončanja porodiljskog odsustva. Na ovaj način je država dvostruko oprala ruke: odgovornost za isplatu naknada prebacila je na poslodavce, a odgovornost za osiguranje tog procesa na žene.

Sve ovo je objašnjeno i tadašnjim poslanicima parlamenta, ministrima Krstiću i Vulinu. Naravno, svi redom su požurili da inicijativu načelno podrže i slikaju se sa majkama i decom. Kada je konačno i počeo rad na izmenama zakona, nepostojanje jasnog strateškog pravca države u oblasti finansijske podrške porodicama sa decom i manjak koordinacije između različitih resora učinili su da se proces nepotrebno oduži. Ministar Vulin je obećavao da će zakon biti usvojen do kraja 2014. godine, pa do kraja 2015. a evo nas u novembru 2016. godine, bez precizne informacije o tome kada će se zakon naći pred poslanicima.

Ne znamo koliko je beba za sve ovo vreme poraslo dok su njihove zabrinute majke pokušavale da dobiju informaciju kada će im biti uplaćena plata. Ali znamo da su deca omiljena tema svake predizborne kampanje u Srbiji. Tražeći odgovornost onih koje narod bira, obratile smo se poslanicima. Njihov izbor bio je da deo svog legitimiteta prenesu na vladu. Iako je većina poslanika tada rekla da će glasati za uvođenje ovog rešenja, nisu bili spremni da odu korak dalje i sami iniciraju proceduru za izmenu zakona. Zbog toga, mi sada čekamo Vulina, koji kao predstavnik izvršne vlasti nema tu vrstu odgovornosti kakvu možemo zahtevati od poslanika. I može mu se i da se slika, da daje prazna obećanja i izmišlja razloge za odlaganje. Očigledno se može i poslanicima.

Ako i kada ove izmene budu usvojene, ostaće gorak ukus. Zbog izgubljenog vremena, ko zna koliko zabrinutih lica i propuštene prilike da i ova vlast reaguje na problem direktno iskazan od strane dela ugrožene populacije. Roditelji i deca će i dalje ostati tema samo za predizborne televizijske programe.