Moj sin je tada imao 9 godina. Nakon završetka predstave Cirkus, bio je fasciniran time da je odgledao nešto na jeziku čiju nijednu reč ne razume, a da se nije, dečijim žargonom rečeno, smorio.

Upravo ta neverovatna mogućnost izražavanja kroz umetnički rad koja ruši sve jezičke barijere, bila je inspiracija za koncept ovog festivala sa jedne strane. Sa druge, veliki glumac Bekim Fehmiju, podjednako Beograđanin i Albanac. Iako je deklarativno strateško opredeljenje svih vlada nakon 2012. godine dijalog, razgovor, otvaranje, oni koji su se odvažili da sve to isto primene u praksi, kroz aktivnosti bliske običnim građanima, već četvrti put za redom suočavaju se sa opstrukcijama na najrazličitije moguće načine

I ovog juna prištinski umetnici gostuju u Beogradu. Cenim da nikad teže nije bilo organizovati njihov dolazak. Na otvaranju prvog festivala, 2014. godine, tada ispred Filharmonije, jedan bledi pokušaj grupe glasnih mladih ljudi sa nekakvim transparentima da ugroze svečanost tog trenutka, bio je vrlo efikasno sprečen reakscijom policije. Sada, 2017. godine, neki isti, ili skoro isti mladi ljudi izvodili su performans sa fantomkama, polivali vodom i unosili se u lice organizatorima festivala šaljući poruku o tome da, iako oni misle da je Kosovo Srbija, Albanci koji tamo žive nisu ni na jedan način dobrodošli u Beogradu. Pitam se, evo već dva dana šta se to tačno desilo u našem društvu, kada su se oni tako osilili, kada se nisu uplašili da bi zbog takvog svog ponašanja mogli bitu uhapšeni ili na drugi način sankcionisani.

Kada je zavetnička grupa na otvaranju ovogodišnjeg festivala bukvalno opkolila Anitu Mitić, rekla sam jednom policajcu u civilu: „Pobogu, sklonite ih od nje, sklonite ih sa ulaza, ne mogu ljudi da uđu“. Odgovor koji sam dobila, glasio je: „Pa šta ja da radim? Nisam vam ja privatno obezbeđenje“. Verovatno se i odgovor na moje pitanje iz prethodnog pasusa nalazi upravou ovoj rečenici. Da li namerno, nenamerno, po naređenju ili kako god, sveopšta klima ovih junskih dana je takva. Ako se prisetimo šta se tog 31. maja dešavalo nekoliko sati ranije, u neposrednoj blizini Doma omladine, ništa nas više ne sme iznenaditi.

Žao mi je tih mladih ljudi, rođenih u u to strašno vreme devedesetih koji ne znaju da može i bolje i drugačije. Žao mi je, jer su toliko zastranili u svojoj mržnji da nisu u stanju da prepoznaju univerzalnost tema kojima se bavi umetnost. Performans protiv nasilja uopšte, jeste krik protiv svih sorti nasilnika i podrška svim žrtvama na ovoj planeti. Ko u njemu vidi neku konkretizaciju, znači da oseća grižu savesti. Silovane žene su žrtve u svakom društvu, način na koji ih društvo stigmatizuje i podstiče da osećaju sramotu isti je u svim zemljama nekadašnje SFRJ. Sada već decenijama nakon strašnih balkanskih dešavanja, nismo stvorili matrice koje će omogućiti da umesto odbrane i pravdanja zločinaca, u fokus stavimo žrtve.

A žao mi je tih mladih ljudi i zbog toga što načinom na koji su vređali goste iz Prištine pokazuju svoju neinformisanost. Da ne upotrebljavam grublje formulacije. Poruke o Haradinaju, Tačiju, trgovini organima, upućivali su na pogrešne adrese. Jer svi oni koji iz Prištine dolaze u Beograd znaju sve ono što i beogradska publika koja dolazi da ih vidi zna. I o svemu tome pričaju i u Prištini, gde su na isti način sabotiranih od nekih tamošnjih zavetnika koji se samo drugačije zovu. Dok su za to vreme puna usta velikih reči onima koji predstavljaju vlast. Sve do tačke u kojoj boljitak treba da osete obični ljudi. U Beogradu, Prištini, Mitrovici, Lipljanu, Prizrenu. A to će biti moguće jedino razbijanjem predrasuda i stereotipa i približavanjem ljudi. Običnih ljudi.

Kada smo organizovali prvi festival „Miredita, dobar dan“, mislili smo da je kultura polje koje će to uraditi na najbezbolniji način. U međuvremenu, oni koji u naše ime donose odluke, i u Beogradu i u Prištini, svojski su se potrudili da svaki učinjen napor ka međusobnom približavanju stave u kontekst fudbalskog prvenstva. Dobijanje rundi, faulovi, klizeći startovi.. izgleda da deluju podsticajnije od pozorišnih predstava, izložbi i filmova. Pa kada na kraju jednog kola dobijemo informaciju da smo pobedili tako što neće biti direktnog leta od Beograda do Prištine, već će avioni na toj relaciji koristiti rutu preko Makedonije iz koje će ući u vazdušni prostor Kosova, imamo sveopštu histeriju i ovacije. Od strane onih koji verovatno tu liniju nikad neće koristiti. Za to vreme, ljudi kojima bi uspostavlljanje avionskog saobraćaja olakšalo život zbog poslovnih ili porodičnih relacija, leteće sat vremena duže.

Sve ovo isto video je i Bekim Fehmiju. I nigde nismo otišli od 2002. godine kada je objavljena njegova knjiga Blistavo i strašno. I još je strašnije što skoro pa mogu da garantujem da većina onih koji su sinoć i preksinoć divljali ispred Doma omladine, nema problem da se poput Bekimovog Belog Bore, prepusti kafanskkom sevdahu uz Đelem, đelem. To upravo pokazuje veličinu i univerzalonst umetnosti. I ironiju aktuelnog trenutka.