Do pre desetak godina tu je bio mali zanatsko-tržni centar. Od njegovog rušenja, ovaj prostor nije imao nikakvu posebnu namenu, na njemu nije izgrađena nikakva stambena ili poslovna zgrada, park ili dečije igralište. Parcela je sa dve strane oivičena saobraćajnicama, sa treće slepom ulicom. Uz nju se nalazi trolejbusko i autobosko stajalište, a pozicionirana je takoreći na samoj vrlo frekventnoj raskrsnici i to na trasi do vrtića i škole, što znači da svakoga dana, pored nje prođe veliki broj ljudi, a posebno dece.

Do prošle godine trava je s vremena na vreme košena, pa je postojao barem privid kakve-takve uređenosti. Slučajno ili ne, potupna nebriga za održavanje ove površine dešava se od promene vlasti u opštini Zvezdara. Za skoro godinu i po dana, od samo travnate parcele, dobili smo mestemično grmovitu i žbunovitu površinu, koja ima tendenciju da preraste u šumu. S obzirom da je kraj u kome živim vrlo poznat po velikom broju novoizgrađenih stambenih objekata, čini se neverovatnim da neki investitor nije mapirao ovu parcelu i započeo gradnju. Kako me je ova misao kopkala, zahvaljujući detaljnijim proverama saznala sam da ova parcela ima saobraćajnu namenu, te da postoji plan gradskih vlasti o produžetku trase autobuske linije broj 83 do Učiteljskog naselja i izgradnji nove okretnice baš na pomenutoj parceli. Saznala sam i da navodno postoje problemi u vezi sa realizacijom ovog plana, jer prema originalnoj zamisli, nova okretnica podrazumeva i proširenje i rušenje nekoliko stambenih jedinica u gore pomenutoj slepoj ulici.  Ne znam da li je ovo u potpunosti tačno, ali se svakako uklapa u priču u kojoj ovde već nije nikla neka stambena zgrada.

Iako bih bila najsrećnija da se na ovom mestu izgradi park ili dečije igralište, nije mi sporna ni ideja o izgradnji okretnice, tj prenameni ovog prostora za nešto što je javni interes. A iz mog ugla, bolja saobraćajna poveznaost naselja to svakako jeste. Međutim, sporno je što se to ne događa već deset godina. Sporno je i to što što je parcela izgubila i minimalno održavanje. Prilikom prijavljivanja ovog problema Beokom servisu, rečeno mi je da se informacija o ovoj vrsti problema prosleđuje nadležnoj opštinskoj inspekciji.

Sporno je što niko iz opštine nije reagovao godinu i po dana i naložio „Zelenilu“ da pokosi travu i spreči rast korova i šiblja u (pre)naseljenoj urbanoj zoni. I to je samo jedna strana problema. Druga, mnogo opasnija, koja je zapravo posledica ove prve, jeste, što opšta zapuštenost i izgled neke površine na naš narod očigledno deluje podsticajno. Ali ne da je srede i učine pristojnijim mestom, već da postane još gora, prljavija i nepristupačnija. U poslednjih godinu i po dana, obod površine o kojoj govorim postao je divlji parking, koji tokom jesenjih i zimskih meseci dobija izgled blatnjave kaljuge. Pojedinci ovu ničiju zemlju za potrebe parkinga uzurpiraju pravim saobraćajnim barikadama, kako se u njihovom odsustvu slučajno neko ne bi parkirao na mesto koje su, poput naših praistorjskih predaka označili svojim. Korovsko žbunje postalo je idealno mesto za bacanje građevinskog šuta, plastičnih flaša, a bogami i čitavih kesa đubreta iz kućne potrošnje.

S obzirom na sveukupan izgled, ni vlasnici životinja koji još jedini tuda koračaju, nisu nešto posebno motivisani da počiste fekalni otpad svojih ljubimaca. Malo dodatnog biološkog orpada zapravo ništa i ne znači na toliku plastiku i staklo. Sve u svemu, dobili smo ne jednu, već nekoliko, za sada malih deponijskih ostrva na samo nekoliko kilometara od Knez Mihailove. Za kompletnu ilustraciju valja pomenuti da se najbliži kontejneri nalazi na svega 30-40 koraka od ove ničije zemlje.

Ovaj tekst nije kritika samo nadležnih gradskih i opštinskih institucija. Čak, više želim njime da ukažem na bahatost i neodgovornost pojedinaca i apelujem na njihovu svest. Jer, ako su đubre izneli iz svoje kuće, i dalje će udisati prljav vazduh i gaziti po zagađenom zemljištu. Ali ovaj primer jako lepo pokazuje zbog čega je odgovornost nadležnih institucija važna. Ona usmerava i stvara klimu za odgovorno ili neodgovorno ponašanje građana.

I može se centar šminkati do besvesti i nazad, ako samo malo dalje mrdnemo, videćemo pravo lice i naličje brige o gradu. Mada, kako po jednom od osnovnih postulata stare dobre demokratije, svaka vlast predstavlja ogledalo većine, ovo možda i neće nikoga začuditi. Osim one manjine, koja pak, možda i ne treba da se čuje, već jednostavno treba da izabere između integracije (sa takvom većinom) i emigracije.