Tokom dve gimnazijske godine kroz Sociologiju i Ustav sa pravima građana jako dobro sam razumela da smo u tom uzrastu svi već imali formirane vrednosne stavove. U kombnaciji sa prilično rigidnim načinom izvođenja nastave polovinom devedesetih, to nije ostavljalo prostora za bilo kakve suštinske promene svesti kod bilo koga od nas.

Kada je tokom prve dekade ovog milenijuma građansko obrazovanje uvedeno u školski sistem Srbije, verovala sam da je to način koji će na duge staze stvoriti nove generacije mladih ljudi koje će biti u stanju da se agumentovano zalažu za svoje stavove, prevazilaze konflikte nenasilnim putem, kritički razmišljaju I slobodno izražavaju.

Ove godine se navršilo tačno petnaest godina od uvođenja Građanskog vaspitanja u školski sistem Srbije. Skoro dve pune generacije učenika osnovnih i skoro četiri srednjih škola su stasale za to vreme. Znamo, ali se i pravimo da ne vidimo na koji način oni, kao mlade osobe formiraju svoja vrednosna uverenja, ko sui m idoli, koliko su i na koji način zainteresovani za budućnost društva. Nije mi namera sada da pišem o rialiti programima, starletama, stranačkim botovima, već o izgubljenoj prilici da se kroz obrazovni sistem ovakve pojave preveveniraju.

a verujem da popravka nije moguća, ne bih se bavila poslom kojim se bavim, a verovatno ne bih ni pisala ovaj tekst. Ali da bismo stvari menjali, moramo da vidimo u čemu je problem. A on je u ovom slučaju višeslojan.

Prvo, samo postavljanje okvira koji nameće izbor građanin ili vernik u potpunosti briše suštinu koncepta građanskog obrazovanja u školama. Svođenje predmeta na čist ideološki okvir, nasuprot vrednosnim stavovima verskog obrazovanja bio je suštinski pogrešan korak na samom početku procesa. Ono što treba da budu ishodi nastave ovog predmeta ne treba dovoditi ni u kakvu vezu sa religijskim ubeđenjima učenika i njihovih roditelja. Građansko vaspitanje je decu trebalo da osposobi da budu odgovorne ličnosti koje poštuju sebeiI druge, postanu aktivni pojedinci u svojim zajednicama, a kada za to dođe vreme odgovorni birači ili donosioci odluka.

ini se da ovo nije bilo dovoljno jasno onima koji su sprovodili propise. Ili možda nisu bili dovoljno hrabri. Kako god, posledica je da iz ovog predmeta učenici ne dobijaju ocene, uglavnom ne koriste udžbenike, a vrlo često se ovi časovi uopšte ne održavaju ili se koriste za izvođenje nastave iz drugih predmeta kada treba nadoknaditi neke lekcije. Nastavnici u osnovnim I srednjim školama ovu nastavu često izvode samo da bi popunili svoj fond časova, nedovoljno edukovani, a još manje motivisani.

Naravno, kao i u svakoj drugoj oblasti, čast izuzecima, kojih i ovde ima na nivou pojedinačnih primera. Međutim, u celini građansko vaspšitanje je jedna ogromna propuštena prilika. Dobra šansa, ali na kraju ipak stativa. Za sada.

Najgore što posle svega može da se desi jeste da skroz odustanemo, a bilo je I takvih najava. Po principu Duška Radovića da se manji problem uspešno rešavaju većim, postoje tendencija da se građansko vaspitanje u potpunosti izbaci iz obrazovnog sistema usled nemogućnosti rešavanja drugih problema koji za posledicu imaju nivo opterećenja učenika. Takav rasplet bi bio ne stativa, već auto gol sa nesagledivim posledicama.

Zbog toga nam je potrebna hitna konsolidacija i promena pravila igre uz učešće svih subjekata releavntnih za ovaj proces: roditelja, nastavnika, direktora, školskih vlasti. Verujem da postpji kritična masa pojedinica u okviru svake od ovih grupa koji razumeju mogućnosti građanskog obrazovanja. Samo još da shvatimo da svi igramo za isti tim.