Time je nekadašnji osvajač Kupa šampiona, sažeto – u tri reči, objasnio suštinu strategije koja će Zvezdi, jedan školski čas kasnije, obezbediti prolaz u grupnu fazu Lige Evrope. Ukratko, sabiti bekove pozadi veznog reda, a onda dubokim loptama po krilima, gađati napad.

S druge strane, brojni panegiričari predsednika svih građana Srbije (PSGS), odavno rade suprotno. Stiskaju se odastraga ne bi li što dublje prodrli u suštinu PSGS-ovog Ega. Jedan mu do neba poetski zahvaljuje zbog istorijskog uspeha najdražeg kluba – „Ti si jedini (kada niko drugi nije), verovao u nas“. Drugi ponosno kliče da je PSGS jednim okretajem zavrtnja – telefona, sprečio rat sa uvek neugodnim Makedoncima. Treći bi kačio PSGS-ove uramljene fotke po institucijama sistema… U širokim pozlaćenim ramovima – nalik onima u kojima su naše tetke držale goblene sa motivima jesenjih predvečerja.

A PSGS se tobože ljuti. Smetaju mu agresivni nastupi panegiričara. Teško se snalazi u novonastaloj situaciji. Prvi put je predsednik države. Boji se da će platiti danak neiskustvu. Plaše ga priče da su mnoge velike i autoritarne Ličnosti (i njihovi kultovi), patili od političkih šuljeva, koje su kasnije morali da podvezuju. Izazivao ih je (pomenute šuljeve), jedan agresivni bacil zastrašujućeg naziva – anus poltronikus. A da nevolja bude veća – taj bacil je vazda atakovao multiplikovan u bezbroj vernih kopija.

Zato je PSGS na Sajmu šljiva u Osečini, onako energično, dakle s puno energije, odbacio ideju da se institucije sistema kite njegovim slikama. Mada to kićenje, ako malo bolje razmislimo, i nije tako loše. I Tadić i Koštunica su kačili svoje slike, mada za to niko nikada nije doznao (iako sada jeste nakon što je PSGS o tome retroaktivno obavestio javnost), pa ništa. A niko onomad nije ni znao ništa o kačenju Tadićevih i Koštuničinih slika, po institucijama i ustanovama naše zemlje ponosne, budući da tada niko nije ni talambasao o kačenju bilo kakvih slika. Rečju, šta vredi Koštunici što je imao po koju okačenu fotku u po kojoj instituciji sistema, kada javnost ionako nije bila obaveštena o tome.

Druga su stvar, Vulinova glasni vapaji da se PSGS-ove slike institucionalizuju. Nekako su ti vapaji ozbiljniji budući da čovek nakon njih po inerciji nestrpljivo stane da iščekuje daljna serijska kačenja PSGS-ovih slika – po vrtićima i školama, mesarama, poštanskim ispostavama, apotekama, bankama…

Vučić u lovu. Poluprofil. Šešir sa dve peruške, dvocevka, dvogled. Kraj njega Vulin – upire prstom u pravcu dugouhog zeca. Iza je nasmejani Lončar (nespretnim kadriranjem fotografa isečen preko levog uveta) – koji razdragano tapše. Eventualna fotka za potencijalni muzej tranzicije i neoliberalne revolucije „odozgo“.

Ali avaj! Vulin očigledno ne vidi da gađa iz praznog rama.

PSGS je pre svega čovek asketa, nehajan za materijalna dobra prolaznog sveta, nadahnut duhom kapitalizma i opijen protestantskim moralom, sušta suprotnost narcisoidnim tipovima koji obožavaju vlast i moć, saosećajan sagovornik i tihi besednik koji u postojanoj skromnosti opstaje toliko decenija na turbulentnoj političkoj sceni Srbije.

Zato je na Sajmu šljiva u Osečini, taj skromni čovek i miroljubivi protivnik svakog idolopoklonstva, odlučno i prvi put u istoriji, rekao NE institucionalizaciji vlastitih fotki. U stvari, PSGS je (okružen putujućim karavanom dvorskih novinara koji ga svuda u stopu prate), odgovarao na njihova unapred napisana (ali ipak britka) pitanja – o svemu i svačemu, ali ponajmanje o šljivama. A onda je prešao na temu kačenja vlastitih fotografija – što je sasvim u skladu sa tematikom jednog Sajma šljiva.

Jer kada pozovete predsednika države da otvori Sajam šljiva u Osečini, vi razumljivo očekujete da od njega čujete gde se opozicija letos brčkala, ali i da je prvi put posle 1945. nezaposlenost pala ispod 12 odsto. Zar to ne zaslužuje uramljene fotke u Nacionalnoj službi za zapošljavanje i Ministarstvu turizma?