Cena zla 1

Potraga za pravdom i utehom, nekad i za naknadom, malo gde je toliko nalik „Sizifovom poslu“ kao u nepresušnim bliskoistočnim stradanjima, u kojima vreme često ne leči rane i retko privodi pameti.

Palestinskom doktoru Izeldinu Abuleišu, savesni komentator dnevnika Haarec Gideon Levi već u naslovu poručuje da pravdu za smrt ćerki 2009. od tenkovske granate, „neće naći u Izraelu“.

Porodice jednaest izraelskih sportista, žrtava palestinskog Crnog septembra, masakra na Olimpijadi u Minhenu, davne 1972, posle toliko godina, još jednom traže novčano „nasleđe“, koje bi ponovo ukazalo na počinitelje i njihove pomagače.

Prošlih dana obe tragične priče, olako zaboravljane, mnogima i nepoznate, ponovo su se oglasile..

Vrhovni sud Izraela odbio je žalbu Izeldina, koji je zahtevao izvinjenje i kompenzaciju za ubistvo svoje troje dece, devojaka starh dvadeset jednu, petnaest i četrnaest godina i njihove sedamnaestogodišnje bliske rođake, koje su pre više od jedne decenije hicem iz izraelskog tenka usmrćene u sobi porodičnog stana u Džabaliji, tokom ofanzive protiv Hamasa, palestinske radikalne terorističke organizacije u Gazi.

Komandir bataljona je smatrao da se iz kuće pomaže protivničkim snajperistima. Posle nižih i Vrhovni sud je konačno odbio apel za naknadnom pravdom.

„Nemojte ponovo ubijati moje ćerke“, saslušavši presudu rekao je Abuleiš Izeldin (66), mada je – kaže – „tako nešto je i očekivao“.

Uporni i veoma poznati mirovni aktivista, koji je posle porodične tragedije napisao knjigu naslovljenu „Na putu do mira i ljudskog dostojanstva – ja neću mrzeti“, sem toga je prvi lekar – Palestinac, koji je radio u jevrejskoj državi.

Cenjeni stručnjak (školovan u Kairu i na više evropskih fakulteta i Harvardu), lečio je bolesnike u Gazi i pacijente u jednoj od najuglednih bolnica u Izraelu.

Sa petoro preživele dece, kao kanadski državljanin od 2015. sada živi u Torontu, gde je univerzitetski profesor globalnog zdarvlja.

Gideon Levi, u svojoj ponekad donkihotskoj kolumni podseća da je doktor Izeldin godinama apostolski govorio o nadi, miru, opraštanju i zajedničkom životu, ali će posle „sramnog udarca“ Vrhovnog suda možda shvatiti da ga put, koji je izabrao nigde ne vodi, jer „ne nalazi partnera“.

„Nikad nije nije ni trebalo da dođe do suda. Izraelska vlada je dan posle ubistva devojaka trebalo da stupi u vezu sa ocem (u to vreme bio je zaposlen u Medicinskom centru pored Tel Aviva) i da zatraži oproštaj i ponudi pomoć.“

Ovih dana našao se u javnosti još jedan podsetnik na „nedovršene račune“.

Minhenski list Zidojče cajtung piše da su porodice jednaest izraelskih sportista, ubijenih 1972. tokom olimpijskih igara u tom gradu zatražile od Ujedinjenih nacija da pronađu 110 miliona evra, koje će zatim biti isplaćene potomcima kao „kompenzacija od deset miliona za svaku žrtvu“ palestinske radikalne ćelije Crni septembar.

Novac bi trebalo da se uzme iz zaplenjenih fondova ubijenog vođe libijske džamahirije Muamera Gadafija.

Nemački dnevnik zatim beleži da je Izrael obavestio UN o saznanjima o Gadafijevoj umešanosti u olimpijski masakr, od deliminčnog finansiranja i isplate nagrade za akciju, kao i izdavanja pasoša jednom od napadača i kasnijem svečanom dočeku priređenom u Tripliju trojici napadača puštenih iz nemačnog zatvora, u razmeni za oslobađanje otetog aviona Lufthanse na letu iz Damaska za Farnkurt.

Porodice ubijenih sportista su davno ranije, u dva maha primilie nemačku naknadu.

Dva meseca posle krvoprolića, 29. oktobra 1972 pripadnici Crnog septembra oteli su boing 727, preteći da će „razneti“ avion sa posadom i putnicima ukoliko Nemačka ne isupuni zahtev i ne oslobodi trojicu olimpijskih napadača, koji su u zatvoru čekali suđenje.

Pogodba je postignuta.

Na aerodrom u Zagrebu iz Nemačke js dovezena trojka Crnog septembra, avion sa otmičarima i taocima je sleteo da ih ukrca i odleteo u Tripoli gde su putnici oslobođeni, otmičari slavili, a ubice Izraelaca bile pozdravljene kao heroji.

Cena zla je nedovršen računica.