Četiri dana uoči trodnevnog izjašnjavanja šezdeset jednog miliona birača, poslanici u parlamentu brojnim i raznolikim (pored ostalog, obaveznih 25 procenata mesta za žene) amandmanima, predloženim u februaru, značajno su promenili Ustav, koji sada – još i uz pečat nacije – Abdulu Fatahu al Sisiju daje potpunu vlast duž Nila.

Takvo uverenje, kao zajednički imenitelj, mnogih komentara u svetu, Kairo zvanično odbacuje, kao i da je brzopotezni postupak ostavio većinu građana nedovoljno upućenu o čemu su zapravo odlučivali.

Državna služba za informisanje je poručila – čini se kao svoj kompas stranim medijima – da „narod Egipta jedini ima pravo da izražava svoje odlučno mišljenje o amandmanima i to u demokratskom sistemu poznatim putem – glasanjem, pa svako netačno čitanje takve pouke nije vredno pažnje“.

Prvi put izabran 2014, prošle godine u martu šef države je još jednom – sa 97 odsto glasova na biralištima – osigurao novi mandat, a 2019. promenom najvišeg zakona nastavlja maratonsku misiju, koju nezadovoljnici nazivaju autoritarnom. Politički sledbenici i pristalice, poput Mohameda abu Hamida, objašnjavaju da Sisiju „treba dozvoliti produženo vreme da nastavi sa reformama i važnim političkim i ekonomskim merama, koje je započeo“.

Opozicionari, iz svog ograničenog prostora, po rečima Halida Dauda, smatraju da se radi o „apsurdnom grabljenju vlasti“. Upućeni u domaće prilike pritom primećuju da su Egipćani, „politički veoma aktivni u vremenu od arapskog proleća, obaranja autokratskog režima Hosnija Mubaraka i izbora prvog civilnog šefa država Mohameda Mursija i posle godinu dana njegovog obaranja sa vlasti, upravo Sisijevim preuzimanjem kormila kao ‘odbranom od islamizma’, do danas mnogo izgubili od poleta i zapali u stanje povećane apatije“.

Istovremeno, jasno je i da predsednik (bio je u činu feldmaršala, dok je komandovao vojskom) računa na podršku „zabrinutih za čuvanje bezbednosti u uzburkanom regionu i vrućem okruženju“, imajući na umu neposredne potrese u susedstvu – Libiji i Sudanu. Posebno je siguran i oslonac na stroj državi bliskih medija, pa čak i valjan doprinos – piše NJujork tajms – „nekolicine dobro poznatih pevača, koji su snimili programe podrške ustavnim promenama“.

Ali, nekoliko glumaca, javnih kritičara amandmana, staleška udruženja su ipak kaznila suspenzijom, a preti im i krivično gonjenje. Opozicioni agitatori se – sem toga – žale da su bili sprečeni da učestvuju u javnim debatama.

Kao veoma strogi kritičari su se oglasile Organizacija za praćenje ljudskih prava i Međunarodna komisija pravnika. U saopštenju prenesenom iz Bejruta ukazuju da će amandmani „potkopati nezavisnost egipatskog pravosuđa, koje gubi vrednost, a povećati moć vojske da se upliće u politički život. Dodaju i svoju ocenu da je „uz postojeću represiju slobodno i fer glasanje nemoguće“.

U parlamentu, sa 596 poslanika – a većina je lojalna predsedniku Abdel Fatahu al Sisiju – set ustavnih promena je prihvaćen glasanjem 531:22.

„Amandmani su flagrantna pretnja vladavini zakona i nezavisnosti sudstva i ako budu usvojeni istinski će staviti armiju iznad zakona i potvrditi potčinjenost sudskih i istražnih autoriteta“, zaključuje Said Bernabia, jedan od direktora Međunarodne komisije pravnika.

Tokom sprovođenja referenduma Državna služba za informacije Egipta (SIS) je izdala veoma detaljno saopštenje o svom viđenju velike pažnje svetske štampe na raznim jezicima, u hiljadama listova, televizijskih kanala i veb sajtova o narodnom izjašnjavanju. Precizno se nabraja da je zatraženo 549 novinarskih akreditacija, a odobrena je samo jedna manje. Odbijen je jedino zahtev Bi-Bi-Sija. Podvlači se i potpuna sloboda u radu izveštača („nije dobijen nijedan protest“).

Revnosni državni istraživači navode i trendove u zapažanju tako brojne sedme sile na terenu kao „globalni konsenzus o referendumskoj proceduri i atmosferi stabilnosti u sto odsto bezbednom okruženju, uprkos terorističkih opasnosti u prošlosti“. Smatraju da je vredno zapaziti da je bilo priloga – „ne više od četiri“ – koji su bez provere pisali o „torbama hrane deljenim nekim biračima ili o prevoženju građana sa sela da glasaju. Objašnjava se da je takva pomoć u naturi dolazila od poslovnih ljudi ili predstavnika partija, a ne od bilo koje državne ustanove.

Pominje se da je nekoliko medija tragalo za stavovima i aktivnostima partija, koje se protive ustavnim promenama, uključujući ljude iz Građanskog demokratskog pokreta, pa „sve to potvrđuje slobodno iznošenje pogleda“.

Pored svih ovih lekcija o građansko-patriotskoj dužnosti, nailazi se i na praktično upozorenje zamenika predsednika Nacionalne izborne komisije Mahmuda el Šerifa (kako je preneo list Egypt Today) da glasanje jeste demokratska obaveza, ali je po zakonu kazna za neizlazak na biralište – pet stotina egipatskih funti (3.000 srpskih dinara), što u ranijim prilikama nije naplaćivano.

Merenje političkog pulsa nije jednostavno.