San i java Kurda

 Utamničen na ostrvu Imrali od 1999. kurdski lider Abdulah Odžalan („državni neprijatelj broj 1“ Ankare, osuđen na doživotni zatvor) pozvao je svoju Radničku partiju Kurdistana – predvodnika nacionalne borbe – da ustanici polože oružje i da na prolećnom kongresu preduzme neophodne korake, ako vlada „donese na svet“ reforme, sadržane u demokratskom pluralizmu, autonomiji, ustavnom priznavanju etničkog identiteta i ličnih sloboda njegovom narodu. Proglas sa listom deset zahteva saopšten je na zajedničkoj konferenciji za štampu Odžalanovih političkih opunomoćenika i dvojice ministara predsednika Redžepa Taipa Erdogana.  Probuđeni mirovni proces – paralisan međusobnim nepoverenjem i neprijateljstvom – odmah dospeva na kritičnu proveru, koja ne dozvoljava odugovlačenje.

         Turski parlamentarni izbori su u junu. Za Erdogana to je trenutak za dalje učvršćenje predsedničke vladavine što skorijim podešavanjem ustava za više sultanske vlasti, a za Kurdima naklonjene političke struje prilika da glasovima na biralištu steknu značajniji uticaja. Na probi su dugoročniji izgledi za bezbednost Turske, ali i za brže uravnoteženje širih poremećaja. Za Odžalana je posebno pogodan momenat. Snage (sirijsko-iračkih) Kurda na prostoru islamske države pokazale su se kao najvaljanije kopnene jedinice u suzbijanju kalifata. Ovako stečeni saveznički kredit kod SAD, Natoa i Evropljana adut je da se Radnička partija Kurdistana skine sa liste terorističkih organizacija, na koju je već dugo upisana. EU, nadajući se da će „obe strane iskoristiti situaciju za odlučan napredak prema pomirenju i demokratizaciji“, pohvalila je Odžalanov „pozitivan korak napred“. Turski državni zvaničnici i kurdski predstavnici, oprezno, za dalji „hod po zategnutoj žici“ odgovornost unapred prebacuju jedni drugima – oružje, pa prava ili obrnuto.

         Kolumnista Čengiz Čandar, beleži Volstrit džornal, zapaža da vicepremijer Jalčin Aldogan nije posebno ocenjivao Odžalanove zahteve za reforme, već je samo rekao da „o tome nije bilo reči“ i zaključuje: „Sa jedne strane izgleda da to pokazuje da je vlada dobila šta je htela pre izbora, a sa druge da Kurdima ostaje prostor da kažu da njihovi zahtevi nisu ispunjeni. Dvosmislenost je veća od jasnoće.“ U turskom političkom spektru – već prema ideološkom profilu protivnika nadmoćne Erdoganove Partije pravde i razvoja – vladino ponašanje prema Odžalanovom izazovu se podržava kao korisno, „ako Kurdi ostave oružje“ ili oštro napada kao loš postupak. I na kurdskoj strani izbijaju rezerve, sumnje ili čak rezolutno protivljenje. Ipak, analitičar Gunej Jildiz upozorava: „Ovo je najvažniji korak u naporima Turske da reši problem otkad je Odžalan, 2013. objavio prekid vatre. Dok su mnogi predviđali da će kratko trajati, ali – uz manje prekršaje – nekako se održava.“

         Turska vlada je, zapravo, počela da razgovara sa Abdulahom Odžalanom pred kraj 2012, kad je – tada kao premijer – Erdogan poverio misiju Hakanu Fidanu, u to vreme šefu nacionalne obaveštajne agencije. Upućeni smatraju da će sada „najbolji pokazatelj namera biti sudbina predloženog zakona o bezbednosti, koji policiji daje pravo da koristi bojevu municiju protiv učesnika demonstracija, ako bacaju Molotovljeve koktele i da bez sudske odluke zadržava građane u pritvoru“. Ovakav propis je pred parlamentom. Protivljenje opozicije i nezadovoljstvo EU jeste da, umesto zaštiti stanovništva, kakvu obećava Erdogan, to vodi kršenju ljudskih prava. Kurdski borci traže i da odmah i direktno razgovaraju sa Odžalanom. Sada ta veza ide preko posrednika – poslanici Narodne demokratske partije prenose poruke između vođe zatvorenog na jednom od Prinčevskih ostrva u Mramornom moru i planine Kandil u severnom Iraku, gde boravi rukovodstvo Radničke partije Kurdistana.

         U dvanaestom veku Kurd Salah al Din Jusuf ibn Ajub (Saladin) bio je prvi sultan Egipta, Sirije, Jemena i Palestine, a 1187. pobednik nad hrišćanskim krstašima i njihovom 88-godišnjom kraljevinom u Svetoj zemlji i osvajač Jerusalima. U dvadeset prvom veku, Kurdi, većinom muslimani, delom i hrišćani, razdvojeni su kao manjine modernim granicama Turske (gde čine oko dvadeset odsto stanovništva), Sirije (razapeti u građanskom ratu i česte žrtve), Iraka (uz osvojenu punu autonomiju na naftom bogatom severu, blisko državnosti), Irana i Azerbejdžana ili su rasute nacionalne zajednice po Zapadnoj Evropi. Posle balkanskih i Prvog svetskog rata Kurdi su se nadali da je nacionalno sjedinjenje, nezavisnost i samostalnost blizu. Mirovni ugovori, koji su rasparčali Osmansku carevinu nisu im doneli ništa. Snovi i java se neprekidno mešaju.