Foto: Radenko Topalović Već je ovo bilo planirano, kad onomad vidim svetla na BanOvoj kući, tu odmah pored pre mesec dana evocirane Kapele u Vražogrncu. (Ono O je povećano, jer se ovde ono akcentuje!) To je bilo „miholjsko svetlo“, pošto decenijama gosti/domaćini kuće uglavnom dolaze tokom leta.
Ban što prideva ime ovoj seoskoj lepotici iz druge polovine 19. veka – a na ulazu u selo je i BanOvo brdo, samo pretpostavljam, bez provere, da je po njemu – jedan od „najjačih Vražogrnčana“, Jeremija Živanović.
Književnik, kulturni radnik, osnivač još živućeg časopisa za kulturu Gradina, takođe i književnog za mlade Venac, koga su sedamdesetih vaskrsle već dugo pokojne Dečje novine iz Gornjeg Milanovca, ban Moravske banovine u bezuspešnom pokušaju spasavanja Aleksandrove Jugoslavije pred Drugi rat, ne samo profesor, već direktor škole u kojoj je učio sin mu Petar Drugi Karađorđević.
(„Najjači“ gore stoji po priči koju sam baš ovde jednom davno ispričao, kako je jedan živopisni meštanin sedamdesetih često prilazio našem stolu da se raspita „a kUj je sad najači iz sela“, ne misleći na mangupe, siledžije, milicajce već ko je od brojnih generacija studenata najdalje došao u školovanju, do magistrature, doktorata.)
U Danasu sam nekoliko puta pominjao da je banov unuk dr Vojin Dimitrijević sve vreme rata bio sklonjen u ovoj kući, da bi na njegovom kraju kao dečak/mladić u njega bio uključen kao tolmač seoskog kmeta prilikom povlačenja Nemaca iz Grčke.
Već dugo pamtim, pa znam, retke su bile godine kad Živanovićevi potomci, sinovi, potom unuke, Vojinove sestre od ujaka i zetovi nisu leti, i sad po planu i rasporedu boravkom oživljavali ovu kuću, u inače uvek održavanom dvorištu. I negovali prijateljstva sa meštanima, pamteći rodbinske i kumovske veze. Nimalo se sebično ne zatvarajući u sebe, što bi mnogi ovde očekivali od gospode, tj. kako ih ja u dobronamernoj šali zovem plemstva.
Unuke sam prvi put video, još kao niži osnovac kad se društvom iz kraja proširila vest da u školskom topoljaru (škola je imala i to, topole je sadila i moja generacija!) preko reke, koja se tu prelazila brvnom, potom već davno nepostojećim visećim mostom, ima nekih mladih u šatorima i govore neki strani jezik. Zadovoljavajući radoznalost, videli smo i njih u razgovoru sa tim globtroterima, a nekima je to probudilo želju za susrete sa novim, boljim.
Banova kuća, eto, bar preko leta oživi kroz vek i po i bar četiri generacije. A u zemlji koja se diči tradicijom, nedavno sam video školskog druga kako iz zaraslog, napuštenog dvorišta iznosi neke suvarke i ubacuje ih u auto, na sedišta. Za ogrev.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
