Ne, priča, bezobraznici nijedni, ne ide u pravcu ko ih je „pravio“.

Nego, idem ja tako sokakom sa starijim od te moje braće koji je došao u goste. On na sebi ima, tada modernu majicu sa veeelikom slikom nekog fudbalera na grudima. Izdaleka primetim baku onog drugog „sličnog“ dečaka i odnekud mi padne na pamet da će ona da ih pomeša. Kažem bratu – pazi sad šta će da bude. I, zaista baka B. kad se približi sa negodovanjem zavika: „je, more, Gorane, šta si zašljepAo to na grudi!?“

Baš smo se smejali, a baki objasnili zabunu koja je posle bila predmet sokačkih vesti i koomentara radio-Mileve. Ne o zabuni, no o sličnosti te dece: „mora da je Bog tako ’teo, ubio ga Maren!“ Ja sam valjda bio ponosan na sposobnost predviđanja. Ali, kako starim događaj ne stavljam u komendijaški pretinac. Nego u fioku sa konzervativnim otporima novotarijama. Tradicija im se protivi, misli o njima ružno, pokušava da sačuva svoja pravila. Novotarija je – (ne samo u ovom slučaju) zašljepavanje.

Gorana i bake mu B. sam se sećao ovih dana dok nekoliko puta prolažah autoputem (sramota što se taj pačvork asfalt tako zove!) kraj Smedereva. Na nekoliko zvaničnih i „dvopismenih“ velikih putokaznih oznaka i iz jednog i iz drugog pravca koji najavljuju ulaze na istok… jug itd. Smedereva, preko te bliže odrednice prelepljene su, ne šablonom ofarbane, već baš „zašljepane“ nalepnice.

Na njima, različitim fontom i veličinom piše ono – istok, jug ,itd… Ali, samo ćirilicom. Bar nije kineskim pismom! I ne smeta mi u prvom redu ćirilica, već neukusna „zašljepotina“ , isto kao što mi pomalo smeta na tim „dvopismenim“ tablama kad „centar“ ili „jug“ piše samo latinicom. Ako su na oba pisma, onda sve treba da bude na oba… I kako ćeš razvijati turizam ako „centar“ napišeš samo ćirilicom, ako si nemaran pa na takođe zvaničnoj, turističkoj braon tabli, malo dalje, tamo kod Paraćina, napišeš spojeno „IzletišteGrza“.

Ali, još važnije – ako su saobraćajni znaci standardizovani, ako su oni neko „moderno pravilo“, ko ima pravo da ih menja po svom nahođenju? U duhu „tradicije“. Zašljepavanjem. Nije li to istovremeno i putokaz i ohrabrenje za one koji ih „prešvrljavaju“ sprejom brišući pritom nazive neomiljenih mesta i država, ili dopisujući imena raznih navijačkih bandi… Ili imena omiljenih (množina se tu već pretvara u jedninu) lidera.

Ili, da kažemo jednostavnije – ovde je „zašljepavao“ duh bake B. a ne unukov.

A zar ne naučismo upravo da treba da ljubimo i još „neprohodale“ stope svojih unuka, umesto poražavajućih pobeda naših dedova.