Za one što nacionalni ponos leče i podstiču nadevanjem imena „orlovi“, „orlići“ itd. sportskim ekipama, a omiljeni pevači i junaci im i dalje „klikću ka sivi sokolovi“ – jadna je uteha što je reč o kompjuterskim miševima.

Ali i ja počinjem da sumnjam, da ne rečem da baš prezirem kliktaje/kliktanje miševa. Ali ne iz tih kvazipatriotsklih razloga, već, što bi kandidatice za miss rekle – zbog brige za „budućnost čovečanstva“. Po tome je ovaj – nastavak teksta od prošle subote.

NJegovo veličanstvo klik kao da preti da preraste u totalitarizam klika. Pred takvim nagoveštajima, ako sam u pravu, džaba nam sva viteška i zlatnokašikarska mitologija (o zarđalim nećemo!), jer nije napadnuta ni ćiriličnost, ni srpskost, već – elementarna ljudskost.

Možda preterujem, a već sam preterivao ovde i „plašio mečku rešetom“ razmišljanjima kako nove komunikacione tehnologije kad dođu u nespremne i površne ruke – i glave učine površnim. Pa kvare jezik i govor, uprošćavaju mišljenje, forsiraju lakomislenost, eliminišu promišljenost. (Informacija koja zahteva pažnju dužu od 30 sekundi, preteška je i neprihvatljiva za mlađe generacije i neće zavredeti lajk-klik, kaže jedna – a misle još mnogi – mlada teoretičarka novinarske površnosti.)

No, klik mišem ima i ekonomski aspekt, a možda seže i u pomenuti civilizacijski. Većina korporacija koja petlja sa internetom, pa i oglašavanjem te valorizacijom „džedžanja i dreždanja“ na mrežama, komercijalne efekte meri brojem klikova. Prevedeno na komunikacijski nivo – informacija više vredi ako ima više klikova. Iz autorskog ugla i uprošćeno – ovaj će tekst više vredeti ako ga više čitalaca otvori, lajkuje i ne pročita, nego ako ga iščita. Dugo je desetak minuta, a i „kliktači“ sve gore čitaju.

Elem, zašto pomenute korporacije ne stimulišu čitanje, studioznost, umesto preletanja preko sadržaja? Zašto stimulišu površnost, lapidarnost, zašto pomažu izgradnju sveta – nerazuma? (Stvarno sam kao one miss-kandidatice!?)

Teoretičari antiliberalizma imaju neke, ali meni je zanimljiv nadobudan odgovor mog prijatelja LJube. On je baš obrazovan čovek koji je navalio da piše i objavljuje knjige pod stare dane, kako, što iz sujete, što u šali kaže „jer mu je ostalo još malo vremena da postane klasik“. Ukratko, on u neobičnoj knjizi „Sudbina zla“ kao erudita, iako ne i ekspert za genetiku, hrabro tvrdi da svet bez prave levice, sa uništenim socijalnim državama i ekonomskom dominacijom šačice bogatih ide u pravcu čak i genetskih mutacija stvaranja nove ljudske vrste. Homo contentusa. Zadovoljnog čoveka.

Taj će gen razvijati oni bogati, koji, za razliku od ogromne većine i uživaju i čitaju i školuju se (i decu) u najboljim školama. I prodaju većini zadovoljstva – klika. Dotle, homo sapiens će razvijati palčeve za tipkanje, pognutu i ispranu glavu i ostati u „kulturi klika“. Da postane rob kontentnjaka…