Odža (Iz nostalgije u raspad 6)

To je jedne od godina 1970-ih bila u nizu sličnih, akcija traženja pobednika – ko će iz najudaljenije zemlje sveta da najkraće adresira pismo legendarnom Odži.

Jednom od najboljih i najplemenitijih ljudi koje sam znao i s kojim sam se družio, a bio je godište mog oca.

A družila se s njim bez razlike sva progesivna i druga mladež. I da ne uvredim meštane koji su ga svi do jednog poštovali.

A okupljanje oko njega, šta god radio – bile su prave agore u starogrčkom smislu.

I mesto gde se ozbiljno razgovaralo o svemu, najvažnijim događajima u svetu i zemlji.

Kako je zaradio nadimak, uz odmilja – Mile?

Bilo je to pred davno umrlim kioskom štampe (u selo od onomad ne stiže ništa od štampe!)

Brojnom serklu oko njega prilazi pop Milorad po ranojutarnju Politiku i dobronamerno nasmejan kaže pa kod tebe ovoliko, a kod mene u crkvi – niko.

Verzije se razlikuju samo u tome što se ne zna ko je rekao „mora da je Mile neki hodža“.

Pre ovog dugo je imao nadimak Saki, valjda po nekom japanskom stonoteniseru, jer je i sam izvanredno igrao.

Tu je ključ ove priče. Odža nije bio invalid, ali je živeo i radio sa teškom povredom kičme.

Kao nestaško u detinjstvu, pao je sa drveta, a kad je, uporan, izašao iz gipsanog korita, pričao mi, sam se rehabilitovao koristeći možda baš to drvo kao vratilo.

Bili su mu ograničeni pokreti glave u stranu, ali je uprkos tome bio suvozač bratu na autorelijima u stojadinu.

Portretiše ga ono šta je sve radio, a ne može se sve nabrojati: bio je bibliotekar i savetnik đacima i odraslima šta valja čitati; kad je biblioteka uginula radio je godinama u kiosku iz njega prenoseći zapamćenu svetsku i seosku hroniku, legende, šale i anegdote, negujući ono što se sad zove kultura dijaloga, ali i osmišljavajući sa sabesednicima onakve duhovite akcije; izvanredno je svirao harmoniku, klavirku, nipošto na svadbama, ali rado za KUD naučio mnoge mlade da vladaju dirkama, da bi potom i oni svirali na priredbama; kao odličan fotograf (i fotohroničar) slikao je meštane i kulturne događaje, a jedno vreme vodio i školsku foto-sekciju (tu sam naučio da radim u fotolaboratoriji); poslednjih godina pred smrt 1990-ih na sportskom biciklu svakodnevno je obilazio seoske dijabetičare i davao im injekcije…

Danas nema nigde, ni u selu takvih, ali o duhovnom potonuću govori nešto što sam pisao u tekstu o kreativnim nadimcima iz tog doba, nasuprot onom muzara koji je dobio jedan sadašnji preduzetnik i seoski dobrotvor.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.