(Pro)slava (pro)padanja

Nisam baš siguran da većina ovde zna ove Disove stihove, ali opet, nije poslednjih decenija bilo malo prilika da im se osvetli aktuelnost, iako su „stariji“ od 100 godina. Naslov je hiperaktuelan, „Naši dani“ i sve nadalje strofe, poput ove prve, prepoznaćemo kao baš ove sadašnje naše „našijacke“ dane.

Uzgred, naslov sam već bio napisao, kad se setih starog dobrog Disa, baš zbog pojma propadanja. Propasti čije znake odavno uočavam, beležim, a koja se mic po mic, korak po korak, kap po kap primicala, a sad već pustoši i plavi. Mi se pravimo ludi da je ne vidimo, zavedeni njenom postepenošću. Kao da ne znamo za onu kontroverznu poslovicu da „tija voda breg roni“ koju uglavnom citiramo kao pozitivnu, kao alegoriju o upornosti, a retko iz ovog ugla koji je zamena za ono već izlizano“kuvanje žabe“.

I tako, bilo je ovih dana više povoda da čujemo pojedince, grupe i ogromne horove što pevaju „Vostani Serbie“ kao „budnicu“ ponosa zbog gotovo plebiscitarnog buđenja bunta i otpora. A, mene, zakerala kakvo sam, zajedno sa radosnicama u grlu i oku, brine onaj stih „davno si zaspala“ koji je, poput Disa aktuelan, ali vek duže od njegovog „vremena propadanja“. I opadanja. I, setimo se devedesetih, kad je, takođe često pevano „Vostani“, pozivano „sada se probudi“. I budila se, no ponovo zakratko.

Kao da zaista visi neko prokletstvo nad ovim tlom, mora se tako reći, jer reći „zemlja“ je malo, netačno, promenljiive su joj granice, pa ni sada ne znamo gde su i dokle treba da seže taj poziv. (Samo da ne važi za onaj njihov ONAKAV „srpski svet“!) I ako ima tog prokletstva, zapravo kolektivnog nesvesnog, bolje reći polusvesnog ili onesvešćenog – ono se sastoji u neodoljivoj, prevarnoj navici, običaju (usudu) da se – slavi propast, gubitak, poraz. Od Kosovske bitke, naovamo… do sada kad Nenadležnik Kosovo „ne daje“ i „sačuvao“ ga je, ali je ono negde otišlo!

Eto, Sretenje je! Ističe se s (zasluženim i opravdanim) ponosom da je tada u Srbiji donet „najmoderniji ustav u Evropi“. Ali pod tim ponosom, kao u magli nestaje značajnija, otrežnjujuća činjenica da je taj ustav važio samo nekoliko nedelja. To je tema za svečane akademije, otrežnjujuće dijaloge, naučne rasprave, a ne da je usvojen (da bi nestao).

Jer, obrni-okreni na krajnjoj tački talasa decenijskog svečarskog samozadovoljstva što si nešto imao (pa i da proslaviš!), i bezdanu zaborava što si ga odmah izgubio (da ožališ!) sad se nalazi još jedan poraz – ovogodišnje Sretenje sa sretanjem i kontrasretenjem… BUS-MARATON protiv maratona dobrote i iskrenosti!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.