Foto: Predrag Mitić

Kao i za onog predsednika opštine sa znamenitim nadimkom Jutka, koji je nju, a i još neke žene zaposlene u službama njegovog „omnipartijskog“ feuda (višestruki „preletač“) godinama seksualno uznemiravao. I mobingovao.

Slučaj je za opštu osudu, a komentari te vrste nosili su i opštiju poruku – Srbija je takva da u njoj nekažnjeno i neprijavljeno živi, radi i rukovodi još mnogo „jutki“. A prilično je tačno i da bezmalo u svakom muškarcu leži pomalo od njega, te da je svrha institucija i uopšte civilizacijskog usmerenja društva da te nasilničke, mužjačke i „domaćinske“ nagone potisne, pripitomi, civilizuje…

Dozvoljavam sebi kao originerni provincijalac koji u unutrašnjost odlazi da bi je i nadalje upoznavao (neprekidno i neumorno se od nje emancipujući) da proširim temu – dobar, možda i većinski deo Srbije, i ženski i muški nije upoznat sa slučajem ili ga je za sve „baš briga“, u njemu ne vidi problem budući da je mentalitetski na Jutkinoj, a ne Marijinoj strani. I ni pet para ne daje za emancipatorske poruke nevladinih, ženskih i uopšte modernosti usmerenih snaga društva. A ovo poslednje često i zbog toga što su te poruke koliko god opravdane i tačne neprijemčive za tu većinu jer ne opšte jezikom koji ona razume…

Na takav sud mami onaj završni akt brusjanskog političkog nasilja: nekoliko desetina žena je naterano da izađu pred opštinu i podrže tog Jeličića, zvanog Jutka, kao slučajno u momentu kad on hodom dvorišnog pevca ulazi u zgradu. U prilogu N1, a možda i više u klipovima i nepostojećeg i državnog Tanjuga mogli smo da vidimo i pored „prisile i nateranosti“ da izađu, tipove razmišljanja nekih od tih žena koja su bila autentična, bez prisile.

Ekstremna je bila ona što je ponovila „divnu“ narodnu i „domaćinsku“ poslovicu o „kuji i repu“, ali je znakovitije bilo kad kaže da je i ona svojevremeno bila mlađa i zgodnija, pa je predsednik nije „štipkao“.

Druga pak reporteru koketno objašnjava da su izašle jer je pijačni dan, dan za BEGENISANJE. Znači za flert, za međusobno merkanje polova…

U većinsku Srbiju, bez obzira na pol, ugrađen je nažalost muški, mačistički, a u daljem sledu „domaćinsko-nasilnički“ tip razmišljanja. Oseća se u svakidašnjem ophođenju i opštenju. Emancipovana žena često je sinonim pokvarenosti.

Jezik je lakmus! I ako baš u svemu na početku ne beše reč, ako se dakle nasilje i nepristojnost ne rađaju u jeziku, u njemu se oni teniraju, uhodavaju i ukorenjuju, te tako postaju deo svakodnevlja i poželjnog i „normalnog“ obrasca ponašanja. I, nažalost, čućemo kako i same vatrene pobornice (eto reči zgodnije od borkinje) rodne ravnopravnosti koriste rodnoneravnopravni rečnik iz fundusa žargonskih metafora i konstrukcija načinjenih po „mačo“ principu. Tako će kad im je loše reći da su sjebane, kad im dosađuju da ih „j.. u zdrav mozak“. Dotle, devojčice u javnom prevozu pokazuju da za nešto, a verovatno ni ovu temu ne haju ladno i glasno poručujući da ih „boli ku..c“.