Ali da krenemo redom. U tri nastavka „putarskih (ne)zgoda“ na ovom istom mestu (dva poslednja vikenda u martu i prvi u aprilu Leta Trinaestog), utvrdili smo sledeće – putarski dinar rapidno pada; od 277 u 2006. godini, preko 254 (2007), 207 (2009), 149 (2011), 140 (2012), do „tričavih“ 90 miliona evra 2013. godine; putarina nije menjana pet godina (što je, priznajte, raritet); od 2012. godine sva akciza ide u Budžet (do tada je deo išao putarima); o putevima trenutno brinu tri ministra. Što je pravi primer „obrnute“ ekonomije – što manje para i radova oko puteva, više ministara.

Sad opet na početak. Na prazne drumove. Samo se radi na Mrkinom (X) i Veljinom (XI) koridoru. Naših (putara) u tragovima. U nadnici kod Kineza i Azerbejdžanaca. Što neko reče, vremenska mašina sve „obrnula“. Još pre neku godinu, naše putarske firme behu poznati i priznati graditelji. Savremena oprema, dobri putari i inženjeri. Setite se samo puta od Zlatibora do Nove Varoši. Sa sve mostovima i vijaduktima. Ista ta firma godinama gradi u „svetskoj“ Rusiji (gde svi žele i hoće da rade, jer ima para). Samo ta firma je od 2003. do 2008. svake godine pravila (i naplaćivala – zamislite) po 50 miliona evra puteva u Srbiji. Sad naši našima ne valjaju.

Zamislite sledeću sumornu sliku. Na kamenolomu prema Zlatiboru parkirano i umrtvljeno preko 100 (slovima – sto) kamiona i građevinskih mašina, a mnogi radnici, trajno ili privremeno poslati kući. Kad je takva sudbina zadesila ove vodeće, šta tek da očekuju oni ostali. Blokadu i UPPR (unapred pripremljeni program reorganizacije) kao poslednju slamka spasa od stečaja i bankrotstva.

Dakle, jeste putarski dinar devastiran, ali što takav, koliki-toliki ne koriste „naši“ nego stranci? Zar nije bilo bolje da uzmemo kredite od Svetske ili Evropske investicione banke, i damo posao našim kvalifikovanim putarima? Ili ako smo već uzeli kredite od Kineza i Azerbejdžanaca, što su „naši“ u nadnici, umesto da budu glavni izvođači?

Zvanična „državna“ formulacija da „naši“ ne dobijaju poslove, jer ne mogu, zbog svojih bilansa, da dobiju bankarske garancije za dobro izvršenje posla, koje inače zahtevaju investitori (bilo da je u pitanju Svetska banka, bilo Kinezi i Azerbejdžanci), previše je „tanka“. Moglo bi se reći i smešna, da situacija nije tragična. Bilansi putara i jesu takvi što je putarski dinar sve tanji i što država ne plaća. Em su propali, em zbog slabih bilansa ne mogu da dobiju ni nove poslove.

Ovo je ne za „obrnutu“ ekonomiju, nego za Ginisa. Ne samo što smo vas upropastili, nego zbog nas ne možete da radite ni za druge. Naravno, ako su potrebne garancije, država je lako mogla da sa poslovnim bankama napravi aranžman. Da ona garantuje za putare. Ako može za Železnice i Galeniku, što ne bi mogla za putare.

Za razliku od zvaničnika, neki insajderi tvrde da su naši putari propali zbog korupcije. Upravo one protiv koje se dostojanstveno i sa ponosom borimo. Pa dalje obrazlažu. Pošto naši više ništa „bezobrazno“ ne smeju (oni koji su smeli, dopali pritvora), posao uzeli stranci. Koji sve smeju. Pre svega da diskretno, da niko ne vidi i sazna, „gurnu“ u džep(ove).

Na samom kraju, nešto sasvim lično. Sablažnjavao sam se što se cela Srbija (zagledana u prve strane i velike naslove u novinama) sablažnjava što JP Putevi Srbije godinama nisu plaćali PDV na putarine. One iste koje su pet godina nepromenjene. Ovo je primer demagogije u izvornom obliku. Usmeren na neuke (po pitanjima poreza i budžeta), e da bi se stekli politički poeni. Da se obračunavao i plaćao PDV na putarine, ovaj „crni“ putarski dinar bi bio još manji. Ili bi putarina bila skuplja. Ili bi država uzimala PDV, pa bi kroz akcizu ili subvencije iz budžeta vraćala. Kako god okreneš – „iz šupljeg u prazno“. Ali je bitno da se na nečemu i nekome „trenira strogoća“.

Autor je ekonomski analitičar