Vujo kuje, narod (ga) ne kune(3)

Dosadašnji rezime glasi. USS je otišao za „jedan dolar“ zbog višegodišnjih gubitaka. Obožavani Esmark nije došao jer se „nešto“ pokvarilo. Ako država sufinansira, to mesečno košta 10 miliona dolara za proizvodnju od 50 hiljada tona. Moglo bi da se smanji na 6, ako bi se mesečna proizvodnja povećala na 75 hiljada, tj. za 50 posto (uslov je da se obezbede dodatni krediti). Druge „matematike“ nema niti je može biti. Pošto „mladoženje“ nema, a ovo sa „uvozom menadžmenta“ je „luk i voda“, da vidimo koliko bi koštalo ako bi se fabrika zatvorila i čekala „bolja vremena“. Sve polazeći od tržišnih uslova kakve imamo u poslednjih 5-6 godina.

Izvesno je da bi došlo do smanjenja prihoda budžeta i fondova po više osnova, a naročito: zbog gubitka posla za preko 5 hiljada zaposlenih u Železari; zbog posledičnog smanjenja broja zaposlenih kod domaćih dobavljača i kupaca proizvoda Železare, i kod organa lokalne samouprave koja se značajnim delom finansira od poreza na zarade zaposlenih i poreza na imovinu Železare; po osnovu smanjenja kupovne moći i pada prometa u trgovinskim i uslužnim delatnostima na lokalnom nivou, što dovodi do pada prihoda od PDV-a i pada zaposlenosti u ovim delatnostima; Svi bi oni jedno vreme (3 do 12 meseci) bili na teretu fonda za osiguranje od nezaposlenosti i ostvarivali pravo na naknadu. I to košta, i to ne malo. Treba uključiti i troškove otpremnina po osnovu viška zaposlenih po osnovu smanjenja carinskih prihoda zbog obustavljanja uvoza ruda, koksa, fero-legura, repromaterijala, rezervnih delova itd. Zatvaranje Železare bi uticalo i na smanjenje prihoda državnih javnih preduzeća – EPS, Srbija gas, Železnice Srbije (pod pretpostavkom da Železara plaća svoje račune, a popuna fonda obrtnih sredstava bi to omogućila). Treća bitna karika u utvrđivanju „cene koštanja“ gašenja Železare je – koliko košta održavanje „ugašene Železare“ i saniranje ekološke slike nakon zatvaranja ovakvog giganta (da se ne ponovi Viskoza i drugi „lanci i katanci“).

Ukupno, po navedenim osnovama gubitak Države u slučaju eventualnog gašenja Železare, što zbog izostanka prihoda u budžetu, fondovima i državnim javnim preduzećima, što zbog čuvanja postrojenja koja ne rade i zaštite životne sredine, što zbog finansiranja viškova koje sobom nosi gašenje Železare, prevazišao bi, bar u prvih par godina, ulaganja u održavanje proizvodnje u Železari. Kada se ugasi – ugašena je. Dok radi – ima nade da dočeka povoljnije tržište i ponovo bude okosnica privrednog rasta Republike Srbije, kao što je to bila u periodu 2005 – 2008. godine.

Sad će svi pitati gde su cifre. Ne bi naša kolumna, kao ekonomsko-politički institut svih vlada za dijagnosticiranje i lečenje „obrnute ekonomije“ ulazila u ovu „priču u nastavcima“ da nije znala tačne cifre. Koje su izračunali naši eksperti, specijalisti za bilanse i crnu metalurgiju. Ne govorimo ih u „interesu procesa“ traženja menadžmenta. Nezavisno što ne verujemo u ovaj scenario. Bolje bilo kakav „mladoženja“ nego „uvozna prinudna uprava“ (setite se naše kolumne „Stros Guzenbauer“ o „uvoznim“ savetnicima). Znaju i „naši“šta i kako treba. I da nisu znali, naučili su od Amera(USS). Samo nemaju para. Istina, možda „stranci“ znaju malo bolje. Ali je „kvaka“ u parama. Ako ne donesu „svoje“ pare, problem će ostati isti ili sličan. Što je sasvim malo verovatno. Jer bi onda kupili. Tako da problem „ostaje“ državi. Samo što će onda svi, pa i naša kolumna uzviknuti – do kada će država jednima biti „majka“ a drugima „specijalni sud“(gledajte naslovne strane).

Umesto cifara, ponavljamo samo finalni rezime. Najmanje dve prve godine, direktni i indirektni troškovi gašenja bi bili veći od sufinansiranja gubitaka iz poslovanja (istina, preko kredita, ali se svodi na isto – na kraju se moraju otpisati). U kasnijim godinama, isti bi se prepolovili(ostali bi troškovi održavanja opreme i indirektni troškovi zbog velikog broja direktnog i posrednog smanjenja zaposlenosti i dažbina prema državi).

Šta u ovakvoj „matematici“ treba uraditi, reći ćemo u sledećem nastavku.