Đilas, Vučić i Jehova

– Ne, ja ne želim da Vučić bude išta, a kamoli to – glumite hladnokrvnog i bezosećajnog glasača. A onaj s druge strane kaže samo: „Izvinite“.

Odete posle u goste. Domaćica se javlja na telefon, onako usput, na putu od rerne do stola. I vi već mislite na najgore kada domaćica, pošto je podigla slušalicu, izgovori jedno dugačko: „Ijjjuuuuuuu!!! Bože sačuvaj“.

– Šta se desilo? – pitate prinoseći šećer i vodu.

– Sad zvao jedan – kaže domaćica dolazeći k sebi – Pita da li bih želela da Vučić bude gradonačelnik Beograda?

– Strašno, ti trgovački putnici stvarno nemaju pametnija posla nego da zovu pošten svet vikendom i prodaju im bofl robu – saosećate se s domaćicom.

Međutim, sutradan već shvatate da ni druga strana ne spava. To, isprva, zaključujete po nesnosnoj larmi u hodniku vaše zgrade. U srećna vremena takva larma se mogla čuti samo ako komšija bije ženu. Ili žena bije komšiju. Odškrinete vrata i oslušnete.

Čujete razjareni glas komšije:

– Prvo, da mi objasniš – zašto je posekao one platane!!! – viče komšija pod stavkom jedan.

– Drugo, da mi objasniš – koliko košta onaj most!!! – viče komšija pod stavkom dva.

– Marš iz moje kuće! – viče komšija pod stavkom tri.

Osluškujete tako i prvo što pomislite: ljubavnik komšijine supruge je isekao neke platane, a potom podigao most i sakrio račune. Sve to je mnogo naljutilo komšiju koji je u trenutku nervnog rastrojstva izbacio suprugu iz kuće na minus jedan.

Te večeri, međutim, u liftu nailazite na komšiju. Neobično je raspoložen za nekog ko je istog dana doživeo teži oblik nervnog sloma. U rukama su mu dve crne kese za đubre. „Nije valjda…“ – zagledate krajičkom oka kese, misleći, pod uticajem „Porodice Soprano“, da komšija tek sad izbacuje komšinicu iz kuće. Upakovanu po propisima.

– Jeste li videli vi, komšija, one bitange? – iznenada komšija prvi započinje konverzaciju.

– Koje bitange, komšo? – pravite se ludi. Kao, nemate pojma o čemu se radi.

– Ma, ove, Đilasove! Bili mi danas na vratima. Reko sam im sve – i za one platane što je isekao, i za onaj most što ćemo mi da otplaćujemo… – nabraja on tako, a vama pada kamen sa srca. Komšija, izgleda, nije likvidirao suprugu, i zapakovao je u dve crne kese, razmišljate u sebi. Likvidirao je, biće, šarmantnu aktivistkinju Demokratske stranke. I zapakovao je.

U to ste ubeđeni vodeći se prostom logikom – ako je šarmantna aktivistkinja bila kod komšije na spratu ispod, zašto nije došla kod vas? Bravo, Poaro!

Sutra ujutru zvoni telefon.

– Dobar dan. Izvinite što vas uznemiravamo… – čujete osobu ženskog pola, boje glasa kao neka ofucana ali dobrodržeća zvezda hot-lajna. Aha, mislite se u sebi – ovi Vučićevi promenili taktiku i operatera na telefonskoj centrali. Taman se spremate da zalupite bežični telefon, što može da ispadne skupo, ali je fantastičan odušak za nakupljeni stres, kad ona tamo počne da vam čestita i zahvaljuje se. Eureka – sine vam u glavi – to su oni što zovu svakog meseca obaveštavajući vas da ste baš vi izvučeni na lutriji, na kojoj niste ni učestvovali, a dobili ste sedam dana besplatnog zimovanja na Divčibarama. Pod uslovom da se pojavite na nekakvoj prezentaciji.

– Hvala vam što podržavate rad gradonačelnika Đilasa. Gradonačelnik vam se lično zahvaljuje – kaže vam, međutim, ona „hot-lajn“ dama s druge strane žice. Pitate je – otkud joj sve te informacije? Kaže vam da je bila njihova aktivistkinja i pričala sa vašom suprugom pre neki dan („jao, ja zaboravila ti kažem“ – kaže vam naknadno supruga). I još vam ona s druge strane žice rekne da vas gradonačelnik lično poziva na susret na zatvorenim bazenima Sportskog centra „Milan Gale Muškatirović“, u utorak od 17 sati. Ne ostaje vam ništa drugo nego da za svaki slučaj pitate: „Je l’ treba da ponesem kupaće gaće?“

Prekosutra, zvone vam na vrata dvojica blaženo nasmejanih, začešljanih mladića. „Da li ste vi Vučićevi ili Đilasovi?“ – predupređujete pitanjem razvoj situacije. Oni se i dalje smeju od uva do uva: „Ne, ne… Mi smo Jehovini! Da li ste ikada razmišljali o spasenju?“