Flaster na levom oku, a Vučić na desnom 1Foto: Luca Marziale / Danas

Dugo sam išao kod istog očnog lekara kao i jedan visoki funkcioner SNS, oftalmologija ne zna za granice, oftalmologija konekting pipl, iako se nas dvojica tamo nikada nismo sreli, mada je moguće i da smo se sreli, ali se nismo videli.

Kad nekog ne možeš da vidiš očima, najbolje da ideš sa njim kod istog oftalmologa, jer je onda šansa da ga ne vidiš očima mnogo veća nego da recimo idete kod istog psihijatra. Čekaonice oftalmoloških ordinacija su idealno mesto susreta onih koji ne mogu da se vide očima jerbo tamo i dolaze ljudi koji ne vide ništa, naročito ne vide one koje ne mogu da vide očima…

Ali kakve veze oftalmologija ima sa politikom, pitate se sigurno? Oftalmologija nema, mada videćete da mož’ i da ima, jer kod nas sve ima veze sa politikom, čak i kad nema nikakve veze sa politikom.

Još prošle zime, pred (n)ovu godinu koja je u znaku Svetskog fudbalskog prvenstva u Kataru, požalim se doktorki da nešto slabije vidim na levo oko, doktorka uradi pregled i otkrije kataraktu, zamućenje očnog sočiva. Te meni ova godina nenadano postane godina Svetskog prvenstva u katarakti.

Greota, mlad čovek, odmah mi rekoše svi oni koji vole da kažu: „Greota, mlad čovek“, mada ako imate ovoliko godina, više ste „greota“ nego „mlad čovek“.

Te prošle nedelje operišem kataraktu na levom oku, preko oka mi zalepe flaster koji se prostirao skoro na pola lica i onda protivno savetu medicinskog osoblja gde su mi lepo savetovali da je najbolje da odmah posle rutinske operacije odem taksijem kući i odmorim, rešim da prošetam do Slavije. Zaboravivši da možda malko neobično izgledam sa onom flasterčinom preko oka, al’ računao sam, valjda me niko neće prepoznati i pitati uobičajeno rutinsko pitanje „Zašto nema PLJiŽ-a i kada će ga, bre, biti?“

Već na prvom pešačkom prelazu prilazi mi nepoznat čovek, kaže: „Prijatelju, je l’ sve u redu? Šta se desilo, šta su ti to uradili?“ – isijavalo je iz njegovog pitanja potpitanje da sumnja kako mi je to neko uradio, a ko bi drugi do ONI.

Flaster na levom oku, a Vučić na desnom 2
Foto: Privatna arhiva

– Ništa, rutinska operacija oka! – odgovorim ja.

Na drugom semaforu naiđe drugi nepoznati čovek, pita: „Jesu li to počeli i da biju?“

– Ko? – pitam.

– Pa ovi banditi!

– Koji banditi? – osvrnem se oko sebe da onim jednim okom osmotrim o kojim banditima se radi.

Gledam, gledam, onim jednim okom naokolo, ne ugledah nikakve bandite… Da mi nije katarakta i na ovom desnom oku? – zapitam se…

– Ovi Vučićevi banditi? – konačno dobronamernik razjasni pitanje.

– Ma neeee, prijatelju, operacija oka, rutinska! – rekoh ja, a čovek me osmotri još jednom, zavrti glavom, ubeđen, procenih, da nešto krijem, ubeđen da me upravo premlatila omanja grupa bandita, Vučićevih bandita, ko što je i logično zaključiti u zemlji gde novinar s flasterom na oku odmah asocira na žrtvu Vučićevih bandita, jer na šta bi drugo asocirao u državi gde se novinarstvo sa najviših vrhova vlasti posmatra kao totalno neprijateljska delatnost. Delatnost za dobre batine.

Na trećem semaforu stvar je već postala ozbiljna, pa sam ipak rešio da hitno uhvatim taksi, jer to iziskuje samo još da taksisti objasnim da me nije prebio niko od Vučićevih bandita, da objasnim zašto nema PLJiŽ-a i kada će ga, bre, biti, i konačno stignem u toplo porodično gnezdo.

I baš na izlasku iz taksija, kod kuće, natrčim na komšinicu, prodavačicu s pijace. „Je l’ te to prebila žena?“ – pita ko iz topa komšinica uz kikot, a ja se oduševim, iskreno, takođe uz kikot.

Jbt – kažem sebi – u ovoj zemlji još ima nekog ko stvari gleda pozitivno. Izgleda da smo zaboravili da imamo žene, muževe, da imamo prijatelje, da imamo operacije, čini nam se od silnog ludila da imamo samo Vučića. I pripadajuće „bandite“. I ne možete ni s flasterom po gradu da prošetate a da svi odma ne pomisle na ono najgore. Na Vučića, naravno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.