Gde je Vlada Budala?

„A pravilno je Ćoravi“ – mora da im je učiteljski rekao Legija kad ih je učio srpsku književnost i pravopis za potrebe ophođenja sa spoljnim svetom. Simović, ipak, lukavo nije priznao ko je Ćoravi, nego je ceduljče sa punim imenom i prezimenom progutao i ostavio da se vari, do daljnjeg. I kao što je Georgina bila najmanje pet godina u drugom stanju, tako će i Simović da vari dok i njega kao uglednu historijsku ličnost, poput Čumeta, ne proglase za zaštićenog svedoka. Ili makar zaštićenog podstanara. Kada će ceduljče & „prava istina“ konačno ugledati svetlost dana uobičajenom metodom koju već koriste Čume, Bagzi, Mutavi i foke.

Problem će nastati kad se u drugom tomu Simovićevog iskaza pojavi, recimo, tajni nadimak Konj. I nađe se neko, poput advokata Srđe, koji tu Simovićevu tajnovitu informaciju odmah rastumači.

– Ako je Ćoravi Čović, jasno je da je Koštunica Konj – reći će advokat Srđa.

I onda će isti onaj neznani novinar koji je dobio operativni zadatak da pozove Čovića i pita ga rutinsko pitanje: „Gospodine Čoviću, da li je tačno da su vas, dok ste bili potpredsednik Vlade, zvali Ćoravi?“, dobiti još težu zadaću.

– Dobar dan, gospodine Koštunica. Kako ste?

– Evo, nije loše, nešto petljam oko karburatora. Recite? – kazaće Koštunica sa rukama uprljanim do lakata. Što se, inače, može različito tumačiti, ali za ovu priliku pretpostavimo da su mu ruke uprljane od petljanja oko karburatora.

– Čitajući memoare Miloša Simovića, pjesnika iz Zemuna, došli smo do jednog interesantnog podatka. Da li je tačno, da su vas, dok ste bili predsednik Jugoslavije i komandant oružanih snaga za specijalne operacije, zvali Konj?

– Kako!?

– Konj!!! – dreknuće u slušalicu onaj predstavnik „sedme sile“.

Uslediće kratka misaona pauza.

– Konj! Ko to kaže? Pesnik Simović? Da su mene zvali Konj? – brujaće Koštunica ko pokvareni auspuh. I taman kad onaj novinar izvuče iz rukava spremno potpitanje, Koštunica će nastaviti: „A što ne pitate tog Simovića kako su zvali Đinđića. Znate kako su ga zvali – Ćopavi, he, he, he“- smejaće se on slatko, he, he, he… „A znate kako su zvali Kenedija. Merilin Moron, he, he, he“. I taman kad onaj novinar ponovo izvuče iz rukava ono spremno potpitanje, Koštunica će nastaviti: „A znate kako su zvali Batića? Zovite ih, čoveče, pa pitajte, kako su njih zvali, to što su vam oni rekli da su mene zvali Konj, to je pitanje njihove kulture i ličnog vaspitanja, he, he, he“.

– Ali, gospodine Koštunica, sva ta trojica ljudi nisu među živima. Nije pristojno tako govoriti, znate – reći će onaj iz „sedme sile“.

Opet kratak muk.

– Jeste li baš sigurni da nisu među živima? – čuće se upitni glas.

– Pa pobogu, gospodine Koštunica, naravno da sam siguran…

– I za Kenedija?! – izvadiće potom i Koštunica svoje tajno potpitanje iz rukava.

I tako će se završiti razgovor, koji će epilog imati na sutrašnjoj naslovnici svih časopisa: „Možda su mene zvali Konj, ali su zato Đinđića zvali Ćopavi“. Što spada svakako u male tajne Koštuničine poetike, ali je u svakom slučaju glupav način raspetljavanja jednog tako bolnog i prelomnog događaja za noviju srpsku istoriju. Kakvu ovih dana pokušava da nam uvali neki predizborni strateg od karijere.

Naime, šef operativne grupe MUP Srbije za hapšenje svih osumnjičenih lica do datuma održavanja predstojećih izbora, jedino, izgleda, još nije saznao gde je Vlada Budala. I to ga mnogo muči. Sve ostalo je jasno.

– Šta ima? Ke koza? – pita ga opušteno onaj strateg, malo na srpskom, malo na italijanskom, smatrajući da „ke koza“, logično, znači – gde je Koza nostra.

– Da li ste saznali gde je Vlada Budala? – pitaće.

– Pa, ovako – 46 posto ispitanika tvrdi da je Vlada Budala u Nemanjinoj, a ostali tvrde da je Vlada Budala u bekstvu… – kazaće šef operativne grupe MUP Srbije za hapšenje svih osumnjičenih lica do datuma održavanja predstojećih izbora. Čiji ćemo nadimak, ime, prezime, saznati tek naknadno. Kao i obično.