Kako je Selaković postao Seljaković

A reč kuraž, kao što se zna, dolazi od francuskog courage i često se koristi u svakodnevnom govoru kao sinonim za hrabrost.

Ministar ipak nije bio mnogo kuražan pa im nije rekao: „Možete slobodno da me povučete za kuraž, evo kao što to radite sve ovo vreme, slobodno“, nego je rekao da mogu da ga povuku za Generalštab, što je valjda, u ministrovom internom rečniku, sinonim ili za kuraž, ili za muški polni organ, drugoga objašnjenja nema.

Teoretičari srpskog jezika i književnosti pak sumnjaju da je ministar kulture zapravo hteo na lep, kulturan, prenosni iliti metaforičan način da im kaže da mogu da ga povuku za onu stvar. Što se i očekuje od ministra kulture u Vladi Republike Srbije leta gospodnjeg 2026.

Ministar kulture mora i da psuje kulturno, staro je pravilo. Pa je samo sedam dana pre nego što je opoziciji rekao da mogu da ga povuku za Generalštab, u jutarnjem programu TV Prva rekao da smo mi „kurate sreće“.

Kurata sreća je valjda vrsta sreće koja nije obična sreća već sreća koja ima Generalštab, kako se ta reč tumači u Selakovićevom vokabularu, pa čudi da ministar kulture u Vladi Srbije nije za „kuratu sreću“ koristio izraz „generalštabna sreća“. To je valjda sreća koja ima onu stvar, po ministru Selakoviću.

Nidža Seljak je ljakse u prenosnom smislu reči jerbo se u prenosnom smislu i poseljačio, pošto su originalni seljaci u neprenosnom smislu pametni, vredni, mudri i pošteni ljudi koji ne psuju u parlamentu i na televiziji, čak ni u prenosnom smislu.

Problem je što je Nidža Seljak ministar kulture u punom smislu, a još je Hans Jost, nacistički pisac, u svojoj drami napisao rečenicu: „Kad čujem reč kultura, odmah se uhvatim za pištolj“, koja se nepravedno pripisuje Gebelsu.

A kad neko čuje da je Nikola Selaković ministar kulture Srbije, odmah se uhvati ili za pištolj ili za Generalštab.

Jer narodu je pun Generalštab bahatih ministara.

Oterao bi ih narod najradije u Generalštab krasni.

Kaže narod u poslednje vreme: „E zabole nas baš Generalštab za naprednjake, uskoro odlaze u istoriju“.

Mada njegov imidž deluje kao da je šef Gestapoa za Vračar, što je funkcija za koju je rođen, Nikola Selaković, zvani Nikola Seljaković, uglavnom se u svojoj bogatoj karijeri bavio svim stvarima u koje se uopšte ne razume, a to u šta se nije razumeo, odlično se nije razumeo.

Najviše se nije razumeo kada je bio ministar za rad i zapošljavanje, posle je bio ministar spoljnih poslova, a na kraju se latio Ministarstva kulture. Jedino se razumeo u pravdu, čiji je ministar jedno vreme bio, pošto je završio Pravni, ali sad kad je pravda zakucala i na njegova vrata, Seljaković se ponaša kao da ga zabole Generalštab za pravnu državu.

Kuka na sav glas i psuje, ali fino i kulturno, pa samo što na suđenju nije rekao sudiji koji ga je ispitivao: „Šta te boli Generalštab kako se ja zovem?“

Oni koji su bili u sudnici zapravo svedoče da je celo saslušanje ličilo kao da ministra kulture baš boli što je jedini ministar u Vučićevoj eri kome sude za krivično delo zloupotreba službenog položaja.

Zloupotrebom službenog položaja inače se bave svi funkcioneri države Srbije, najviše predsednik, ali je samo Nikola Selaković baš takve kurate sreće da je završio na sudu.

I od tada je popustio sa živcima i počeo da psuje, što u parlamentu, što na televiziji. I to tako lepo kulturno psuje da je prava milina slušati ga.

Šteta što postoji mogućnost da uskoro ne bude uopšte na televiziji, ko će nam onda tako lepo psovati?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.