Kako je to biti "strejt" muškarac u Srbiji: Ko vozi traktor, a ko otvara kapiju 1Foto: Luca Marziale / Danas

U povodu Međunarodnog dana ljudskih prava javila mi se urednica Danasovog specijalnog dodatka o Međunarodnom danu ljudskih prava, izvesna Snežana Čongradin, i naložila mi da napišem tekst na temu „Kako je to biti strejt muškarac u Srbiji“.

Hm, kako se takav tekst piše, pitao sam Snežanu Čongradin za savet, a Snežana mi je objasnila: Malo da opalimo po očekivanjima društva, a društvo od muškarca očekuje da bude „mačo“, od žene da bude „ženstvena“, sa svim podrazumevajućim radnjama, koje su isto nasilne kao i „ne budi gej“.

Aha, malo da opalimo, sve jasno – pravio sam se da razumem Snežanu Čongradin. Istina, lakše bi mi bilo da napišem kolumnu o tome kako pokušavam da budem ženstven, ali mi to nikako ne uspeva, nego da napišem kako pokušavam da budem mačo, što mi takođe nikako ne uspeva, jer koji „mačo“ glavni uednik bi dozvolio da mu novinarke naručuju nerazumljive teme sa rokom „do petka ujutru da pošalješ tekst najkasnije inače ćeš dobiješ nogu u dupe“, kako je isijavalo iz zapovednog tona „mačo“ urednice Snežane Čongradin.

Problem je dakle u Srbiji, što od muškarca svi očekuju da bude muškarac, a od žene svi očekuju da bude žena. Meni to deluje logično, ali ne i Snežani Čongradin. Ali hajd, da pokušamo.

Imam jednog druga, previše poznatu javnu ličnost, koji kao ni ja nema vozačku dozvolu, pa ga vozi supruga, a on je, kako voli da kaže – suvozač, voženo lice. Kad odu u vikendicu, seoski komšiluk se raspituje: „Je li, je l’ ti to njoj daješ da vozi kola samo po selu?“

-Ma ne, ja nemam vozačku! Ona ima dozvolu… – kaže on, pa ga onda komšiluk osmatra onako ispod oka.

Siroma čovek, razmišljaju u komšiluku, tako poznat a nema dozvolu, vozi ga žena, kuda ide ovaj svet u kome je najpoznatiji reper belac, najpoznatiji golfer crnac, a ovaj moj poznati drug je suvozač, što je kako se veruje među Srbljem tipično ženski posao za koji se polaže u Suvozačkoj školi.

I mene često pitaju: „Nemaš dozvolu. Imaš li makar kola!?“

-Nemam kola… – kažem. Pa da bi prekinuo jezivi muk, uzmem da im objašnjavam kako neki od najimpozantnijih primeraka muškog pola nemaju vozačku dozvolu i time se javno hvale.

-Evo na primer, Bajaga nema vozačku dozvolu! – poentiram.

-Ko bi reko za Bajagu!? Je l’ on gej, ajd ti sigurno znaš te stvari? – pitaju, pa sva njihova negativna energija bude preusmerena na Bajagić Momčila, jedinog čoveka koji nema vozačku dozvolu a ima pesmu u kojoj lično vozi kola: „Ja imam krvotok od benzina, Pred mojim očima ravan put, Ovo je žestoka mašina, Nebo mastilo, mesec žut, Nisam blesav da brojim zvezde, Brojim znake i linije, Psi laju na karavane, A karavani prolaze. Kao tanak sna šušti prašina, 442 do Beograda, Gume škripe bluz kilometara, 442 do Beograda“.

Uostalom, smislio sam i fazon koji je istinit – nijedan glavni urednik Danasa nije imao vozačku dozvolu (sem Panovića, ali on skoro da nikad nije vozio), i to je osnovni uslov da bi bio na čelu tog osvedočenog pederskog javnog glasila. Tačka.

U Srbiji dakle mora da se zna ko vozi traktor a ko otvara kapiju, ko nosi zvonce a ko mrči ovce i ko namešta antenu, a ko viče „Ne valja“. Znate ono, u vremenima pre kablovskih televizija muškraci su se peli na krov i nameštali antenu, a žena se kroz prozor drala: „Ne valja, malo levo, e sad je dobro…sad vrati“.

E tu smo, dakle…. Od kada sam u braku na krov naše zgrade uglavnom se pela moja draga supruga. Dobro, ajd da ne preterujem, popeo sam se jedanput i ja ali je tada sem vatrogasaca u akciji mog spašavanja, kolko se sećam, učestvovala i Gorska služba spasavanja kao i 63. padobranska brigada.

Majstori kad uđu u našu kuću misle da sam kao osvedočeni muškarac, takođe i osvedočeni ekspert za odgušivanje sifona, gletovanje, lepljenje pločica, fugovanje, bušenje rupe hilti bušilicom, montiranje nameštaja, hoblovanje parketa, te mi naširoko objašnjavaju kako će da obave posao zbog kog ih je zvala – moja žena.

-Al’ objasnite njoj, ona vas je zvala. Ja sam samo u prolazu… – objasnim zapanjenim majstorima.

Onda oni pogledaju u moju suprugu, ovlašćeno lice za pominjanje svega po spisku svim majstorima koji su pokušali da nas zavrnu, da izošljare moleraj, da nam pločice zalepe sistemom „pogačica“…

I posle tih nemilih scena, obično ja tešim majstora.

-Je… ga burazeru, žao mi je, ona je studirala arhitekturu? – objasnim majstoru.

-Jeste, burazeru, ali ona je žena, kako joj dozvoljavaš da se bavi pominjanjem svega po spisku nama majstorima, kada je to, isključivo muški posao? – pitao je za moje dve i po decenije braka mnogi majstor koji je pao kao žrtva moje, što bi Srbi rekli, nežnije polovine.

(nastavak ove dramatične ispovesti čitajte dogodine na istom ovom mestu, istim povodom)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.