Ko to tamo peva

Četvrti razlog za obustavu saobraćaja na srpskim mostovima tek će biti patentiran – pesničke večeri. Recimo, poetsko veče o Mostu kod Beške koje će biti održano na sredini mosta, i verovali ili ne, neće imati nikakve veze sa izborima. Zato što ni otvaranje tog mosta, verovali ili ne, nema nikakve veze sa izborima. Verovali ili ne, to je izjavio predsednik Tadić, lice koje nema nikakve veze sa izborima. „Predsednički izbori planirani su tek za 2013, i ne znam otkud vam ideja da predsednik mostove otvara zbog izbora planiranih za dve godine“ – ovo tim povodom nije izjavila Jelena Trivan. Ali bez brige, izjaviće. Samo dok se doseti.

– Volim Kosovo, srce Srbije, volim Bešku, bešiku Srbije… – odjekivaće već sredinom marta na sredini Mosta kod Beške pobednička pesma na konkursu „Ko to tamo peva“, pod pokroviteljstvom kabineta predsednika Tadića. Koji je na otvaranje kasnio sat vremena. Jasno je da je njemu, za razliku od običnih smrtnika, potrebno samo 60 minuta da osmisli antologijski govor, poput onog: „Most na Dunavu kod Beške je fantastično arhitektonsko građevinsko delo i zaslužuje da mediji pišu o tome, da se prave pesme i filmovi“.

Tako da treba očekivati najkasnije do aprila bioskopsku premijeru filma „Ko to tamo peva, drugi deo“. Fabula je već osmišljena – grupa građana 2011. putuje autobusom kroz Srbiju, sa uglednim autoprevoznikom „Firmom Krstić“. Vlasnik autobusa je izvesni medijski savetnik Krstić, zvani Krle, istovremeno i autor scenarija. Putuju oni tako, putuju, i naiđu na Most kod Beške. Radnici ih mole da idu alternativnim pravcem preko Kovilja ili makar Rume, ali oni neće ni da čuju. Onda u jednom kadru savetnik, vlasnik, glumac i scenarista Krstić priđe ogradi mosta u rekonstrukciji, počne da je drma desnom rukom izgovarajući repliku: „Da se ja pitam, ja bih proterao autobus ovuda. Nije to tako loše kao što izgleda“. Međutim, ograda ne kvrcne, kao u prvom delu, te savetnik Krstić ne padne u Dunav odakle ga živog i zdravog izvuku pet kilometara nizvodno. Ne, nego se Krstiću pridruže svi putnici i počnu „na oruk“ da drmusaju ogradu, horski izgovarajući: „Ne da nije loše, nego je ovo fantastično arhitektonsko delo“.

– To da zahvalite predsedniku – kaže savetnik, vlasnik, glumac i scenarista Krstić. Te oni nastave put kroz Srbiju pravo preko mosta.

Predsednik Tadić je, naime, trenutno u vrlo osetljivoj fazi svoje vladavine. Tu fazu već je prošao rahmetli Sloba, a taj poetski ciklus se u njegovo vreme prepoznavao po stihovima neznanog pesnika: „Jebeš Kosovo, sačuvali smo mostove“. Poetika tog ciklusa sastojala se u poetskim nastojanjima da se veličanstvena pobeda nad NATO paktom predstavi građanstvu u što razumljivijem obliku. I pošto tada niko nije imao pojma iz kog tačno razloga je tri meseca čučao u skloništu, ležao u rovu kod Podujeva i slično, na nekom zidu napisan je taj stihić koji je potpuno promenio poznate historijske pretpostavke o početku bombardovanja. Građane je trebalo ubediti da „krljanje“ s NATO paktom nije počelo da bismo sačuvali Kosovo, nego je razlog bio mnogo uzvišeniji – NATO je hteo da nam sruši mostove, a grupe beskrajno hrabrih i dokonih građana iz uglednog JUL-a su svojim telima, u trenucima pre oglašavanja vazdušne opasnosti, te mostove uspeli da sačuvaju. I sačuvali su ih skoro sve, osim onih koji su srušeni. Zato što hrabri i dokoni građani svojim telima nisu čuvali mostove u momentima posle „šizele“, iz bezbednosnih razloga.

Tako da se ne čudite kad ovih dana na sveže okrečenoj fasadi vaše zgrade, osvane novi grafit: „Jebeš i Kosovo i Evropsku uniju, izgradili smo mostove“.