Država koja uvozi birače i izvozi nestabilnost

Proteklih dana javnost je mogla da vidi dve vesti koje na prvi pogled nemaju mnogo veze jedna sa drugom. Prva se odnosi na predlog zakona kojim bi državljanstvo Srbije moglo da bude dostupno svakome ko se izjasni kao Srbin. Druga je vest da su crnogorske vlasti izvršile kontrolu grupe ljudi koja je u Tivat doputovala avionom kao prethodnica predsednika Srbije, što je otvorilo pitanje ko su zapravo ljudi koji danas čine neformalnu infrastrukturu vlasti Aleksandra Vučića.

Međutim, obe vesti govore o istom problemu. O vlasti koja granice Srbije više ne posmatra kao granice države, već kao prostor za ostvarivanje partijskih interesa.

Predlog zakona o državljanstvu predstavlja ozbiljan problem iz najmanje tri razloga.

Prvi je pitanje izbornog integriteta. Srbija već godinama vodi borbu sa ozbiljno narušenim poverenjem u izborni proces. Nakon brojnih optužbi za manipulacije biračkim spiskovima, organizovano premeštanje birača i zloupotrebu državnih resursa, svaki pokušaj dodatnog proširivanja biračkog tela bez jasnih kriterijuma mora da izazove sumnju. Građani imaju puno pravo da se pitaju da li je cilj ovog zakona zaštita prava sunarodnika ili stvaranje novih rezervoara glasova za vladajuću stranku.

Drugi problem je regionalna stabilnost. Balkan je već platio previsoku cenu politika koje su etničku pripadnost stavljale iznad građanskog principa. Ako Srbija danas usvoji logiku da je nacionalno izjašnjavanje dovoljan osnov za državljanstvo, postavlja se jednostavno pitanje: šta bi se dogodilo kada bi isto uradile sve države u regionu? Kada bi Hrvatska automatski davala državljanstvo svakome ko se izjasni kao Hrvat, Albanija svakome ko se izjasni kao Albanac, Mađarska svakome ko se izjasni kao Mađar? Da li bi region postao stabilniji ili bismo ponovo otvorili pitanja za koja smo verovali da su ostala iza nas?

Treći problem tiče se Crne Gore. U zemlji u kojoj se veliki broj građana izjašnjava kao pripadnik srpskog naroda, ovakav zakon bi neminovno bio doživljen kao pokušaj političkog širenja uticaja Srbije kroz politiku državljanstva.

Odgovorna država mora da vodi računa ne samo o svojim namerama, već i o posledicama koje njeni potezi proizvode kod suseda. A posledice ovakve politike mogu biti ozbiljno narušavanje poverenja i dodatno podizanje tenzija u regionu.

Istovremeno, slučaj iz Tivta pokazuje drugu stranu istog problema. Godinama gledamo kako se oko vlasti okupljaju ljudi čija je osnovna funkcija da zastrašuju političke protivnike, glume navijače, obezbeđenje, aktiviste ili patriote, u zavisnosti od potrebe režima. Danas je došlo do toga da se u regionu postavlja pitanje da li sa predsednikom Srbije putuju državni službenici i saradnici ili ljudi iz kriminalno-političke infrastrukture koja je godinama građena za potrebe očuvanja vlasti.

Zato je sve teže pobeći utisku da živimo u državi koja pokušava da uvozi birače i izvozi nestabilnost.

Upravo zato danas nije presudno pitanje da li su studenti dovoljno evropski, dovoljno liberalni ili dovoljno ideološki podobni za svačiji ukus. Presudno pitanje je da li u Srbiji još postoji društvena snaga sposobna da zaustavi režim koji urušava institucije, kompromituje izbore i proizvodi tenzije u regionu.

Naravno da će postojati političke razlike. Naravno da će sutra postojati rasprave o Evropi, ekonomiji, identitetu i budućem pravcu razvoja Srbije. Ali te rasprave imaju smisla tek kada ugasimo požar.

Zamislite čoveka koji je zapalio sopstvenu kuću. Plamen se širi na komšiluk, a dim prekriva celo naselje. Dok jedni pokušavaju da ugase požar, a piroman nas sa TV ekrana uverava da je skroz normalan, drugi vode raspravu o tome da li su vatrogasci dovoljno evropski, dovoljno moderni i da li koriste ispravnu ikonografiju.
Tako danas izgleda deo političke debate u Srbiji.

Zato podrška studentskom pokretu nije pitanje potpunog slaganja sa svakim njegovim stavom. To je pitanje političke odgovornosti. Jer dok kuća gori, najvažnije pitanje nije da li je vatrogasac dovoljno Evropljanin. Najvažnije pitanje je da li ćemo mu pomoći da ugasi požar.

A Srbija danas nema vremena za nove ideološke podele. Ima samo jedan hitan zadatak – da zaustavi piromana.

Autor je narodni poslanik Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.