Parade ponosa sutra neće biti. Tako su odlučili Dačić i Vučić, na osnovu procene službi kojima rukovode, ili ih kontrolišu. Kako god, nisam usamljen u verovanju da je reč o eminentno političkom stavu. O velikom iznenađenju, stoga, naravski da se ne radi. Baš takva odluka se i očekivala.
Uostalom, atmosfera uoči otvaranja izložbe umetničkih fotografija švedske autorke Elizabete Olson Valin (Isus u ženskoj odeći sa cipelama na štiklu, okružen homoseksualcima, transeksualnim osobama, obolelim od side…) bila je svojevrsna hladna proba (dve hiljade spremnih policajaca grada Beograda) i tek blagi nagoveštaj rusvaja koji bi, pa gotovo sigurno, mogao da se dogodi na subotnjoj šetnji pripadnika el-dži-bi-ti populacije i onih koji im, na razne načine, pružaju podršku i izražavaju razumevanje i empatiju.
Kao i u poslednjih desetak godina, istim povodom, srpska javnost je duboko podeljena. Izjave i komentari u najširoj gami onih koji iza njih stoje svedoče da u tom smislu ne postoji ni minimum konsenzusa: od najviše politike i njihovih nosilaca, i to imenom i funkcijom, pa do (ne)anonimnih građana, najrazličitijeg socijalnog statusa; od elementarne društvene tolerancije prema toj (manjinskoj) grupi koji žive tu, među nama, poput njihovog prava da javno eksponiraju svoje polne, pa stoga i životne preferencije, pa do, posebno među onim najekstremnijim, stava zašto oni uopšte žive tu pored nas.
I onda u tom galimatijasu stavova imate, recimo, otvoreno zalaganje za održavanje Parade dojučerašnjeg predsednika Republike, uz prilično ubedljivo i argumentovano obrazloženje i, na primer, slučaj one, reklo bi se po glasu, vremešne gledateljke emisije Utisak nedelje koja je, sa punim imenom i prezimenom i brojem svoga telefona, najavila kako se sprema za subotu i ispričala najširoj javnosti kako je za vreme prošle Parade izašla na ulicu i posebno opremljena, sa ciglom u cegeru, prvo vređala, a potom tukla pedere. I opet bi…
Iščekivanje odluke hoće li Parade biti ili ne, bila je prilika da se u mnogim medijima, televizijama posebno, naveliko i naširoko, više ili manje uspešno, debatuje tim povodom, ali i, generalno, o stanju ljudskih, naročito manjinskih prava, u nas. Najvredniji su bili Vladan Glišić (Dveri) i Boban Stojanović (iz organizacionog odbora Parade). Svojevrsni medijski Soni i Šer.
Njih dvojica – ma koliko bili vlasnici maksimalno sukobljenih i nepomirljivih stavova – pokazali su u nekolikim javnim istupima više tolerancije i međusobnog, čisto ljudskog, uvažavanja nego što, ubeđen sam, po određenim pitanjima strateškog delovanja obojica imaju u krugu svojih istomišljenika. Posebno onih koji bi sve preko kolena. Ma šta to značilo!
Znam da nisu ubedili onu bakutanerku da se mane cigle u cegeru, ali možda nekoga jesu, makar da se malo zamisli. Parade ima ili nema, život nam zajednički…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
