Neprijatno me je iznenadila reakcija dela medija i javnosti, nakon pobede Tipsarevića nad Đokovićem, na teniskom turniru u Madridu. Razumem nacionalnu fascinaciju Novakom, njegovu nesumnjivu harizmu kojom leči sve naše neuspehe, čovek je naprosto živi konvektor koji našu dugogodišnju kolektivnu frustraciju, direktno prebacuje u lepšu i sliku o nama samima, stvarajući iluziju da smo svi mi, jadni i nevažni, a njegovi sunarodnici, takođe nekakvi prvaci sveta. Ali, ljudi, pa ni Janko nije, što bi se kazalo u Banatu – iš, tuđi!
Bio je to okršaj najboljeg na svetskoj rang listi i osmoplasiranog na istoj. Tada su svi rezultati mogući. Svako svakog tamo može da dobije. Kao da Tipsarević, po narečenim reakcijama, treba da se stidi svog uspeha. Neki takozvani sportski žurnalisti, ljube ih majke, već su izračunali koliko je tim porazom Novak izgubio bodova i šta bi to moglo da znači za njegov budući plasman, a zaboravili su veselnici da su sa drugom računarskom radnjom, mogli da saznaju koliko je tom pobedom Janko – dobio. Bilo je i tužno i smešno gledati mladu reporterku Ninu Kolundžija (B92) kako je prilikom razgovora sa Jankom i Novakom uoči meča u Madridu samo šampionu požela da osvoji turnir. Tipsarević joj tu želju nije ispunio.
Jer, to je suština sporta, esencija nadmetanja: biti jači, brži, spretniji, srećniji… Biti bolji! Od suparnika, a ponekad i od samog sebe.
Baš kao što je, dan ranije na istom terenu, Verdasko eliminisao Nadala, najvećeg favorita za osvajanje Madrida. Pritom je, posle poslednjeg poena, oduševljen pao na tu famoznu plavu šljaku i ostao nepomičan bar dva minuta, te sam pomislio da će uleteti dežurni lekar i veštačkim disanjem ga povratiti iz pobedničkog šoka. Naravski da je reč o sunarodnicima, odličnim prijateljima, drugovima iz reprezentacije… Ali, rekoh, to je sport!
Sestre Vilijams, za sve ove godine dominacije svetskim tenisom, nikada, ali baš nikada, jedna drugoj nisu prepustile ni poen, a kamoli set ili meč. Bez obzira na trenutnu poziciju na rang-listi, eventualnu zaradu igrale su uvek beskompromisno borbeno, iscrpljujući se međusobno do krajnjih granica, kao da im život, bukvalno, zavisi baš od tog susreta. I zato su bile (i jesu!) sportistkinje sa slavom za sva vremena.
Ja sam, da budem iskren, uživao u meču između Janka i Novaka. Potpuno rasterećen, posle dužeg vremena, bez imalo brige za ishod. Kamo sreće da je takvih mečeva što više i što češće, pa neka u njima pobedi onaj ko je toga dana bolji. Ili, srećniji…
Svaka čast, momci. Čeka vas Rim. Nadam se u finalu…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
