Danas ću o nekoliko autora čiji rad kao gledalac vrlo cenim, a kao zanatlija izuzetno poštujem (Mićko Ljubičić, Voja Žanetić, Draža Petrović, Olja Bećković, Zoran Kesić i „Njuzovci“), o tri emisije ( „Pljiž“, „Utisak nedelje“ i „24 minuta“) koje se emituju na tri televizije: jednu, gotovo isključivo gledam (N1), drugu, tu i tamo, sa valjanim razlogom (Nova S), treću, gotovo nikada, sem subotom u 21 čas (Nula Dva).
Treba li da naglasim, gledaoci to dobro znaju, da se ove emisije koncepcijski vrlo razlikuju, ali ipak imaju segment koji ih spaja. Naime, u sadržaj emisije je mudro inkorporiran svojevrsni pregled sedmice – svaki na svoj autorski način, dabome, obrađen – pa je to, kroz taj možda nategnuti kriterijum, ipak izvesna mogućnost da se (u)porede. Da ne ogrešim dušu, ima u ovdašnjoj ponudi još nekoliko autora slične preferencije i njihovih proizvoda, ali su mi još „bakin kolač“. Liče.
U krivine četvrte sezone „Pljiževci“ su uleteli sa „ciglom“ na papučici za gas. Nema kalkulisanja, direktno u glavu kako i priliči veteranima satire u nas (Ljubičić i Žanetić), potpomognuti entuzijazmom „malog“ Petrovića. Mićkove imitacije su apsolutno savršene, a terciranje Voje i Draže daje onu vrstu atrakcije koja kod gledalaca uvek ište potrebu za nastavkom.
Bećkovićeva fenomenalno bira predloge za utisak sedmice. Posebno uživam u onim u kojima režimlije, u najširoj gami budalastih aktivnosti – potvrđeno slikom i rečju, bez ikakve dodatne montaže ili uredničke obrade – pucaju sami u svoje udove.
Često se već od naslova priloga kidaju dijafragme od smeha, ali i bolno ispadaju plombe iz kutnjaka zbog ubitačnih ilustracija odvratne stvarnosti u kojoj živimo. I to je, meni makar, najbolji segment emisije. Nisam (uvek) zadovoljan odbirom gostiju u prva tri izdanja nove sezone, naročito ne sa atmosferom u studiju. Odveć je ravna, miroljubiva, bez neophodnih polemičkih tonova, koji su, bezmalo tri decenije, bili zaštitni znak, ali i svojevrsni „tizer“ emisije.
Način uključenja gledalaca u program, potpuno je „pase“. Budući da je režimlijama – iz sopstvenog vrha očito – zabranjeno javljanje, odsustvo likova poput „Nebojše iz Beograda“, oduzima neophodnu dozu smeha, ali i prezir onih koji tu nakanu kapiraju. Telefonska uključenja su tekovine televizije prošlog veka.
Ko god ima neku verziju smartfona može slikom da se javi u emisiju. Jeste komplikovanije, ali ni ovo više nije „Utisak“ emitovan onomad na Studiju B ili na B 92, zar ne? Uz dodatni napor ljudi u tehnici, emisija bi mogla da bude autentičnija, savremenija. TeleVIZIčnija, rečju.
Kako god bilo, i ubuduće ću, sa nestrpljenjem, očekivati novo izdanje sa odabranim prizorima sedmice. Češće „besprizorima“!
„24 minuta“ i nenadmašni Zoran Kesić su trenutno nedodirljivi šampioni u ovoj (mojoj) konkurenciji. I u novoj sezoni sve vrca: britko, furiozno, duhovito, inteligentno… I svetski ekskluzivno: nagovoriti Marinu Abramović, kažu najveću i najpoznatiju svetsku performerku, da dođe na teren „brezbraznih“ klinaca i pristajanje na njihov performans, vest je za svetske medije. Za Srbiju, jok brale. A oni su učinili ono što je u Americi najteže: „bulšit a bulšiter“! Ma, bravoooo!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
