Ono što preti našoj budućnosti

Rabinov govor bio je uspešan pokušaj izgradnje kolektivne svesti i sećanja Izraelaca.

Imao sam tada trinaest godina i još se sećam jeze koja mi je prošla niz leđa.

Rabin je nama Izraelcima artikulisao osećanje da smo doživeli čudo i izrazio je veličinu spasenja.

Dao je ratu i njegovim ishodima status moralne priče koja je gotovo prevazišla granice stvarnosti i razuma.

„Kada smo govorili: ‘Najbolji za Ratno vazduhoplovstvo’“, rekao je Rabin, „nismo mislili samo na tehničke aspekte ili manuelne veštine. Mislili smo da se naši piloti, kako bi bili sposobni da pobede sve neprijateljske snage, iz četiri države, za nekoliko sati, moraju pridržavati vrednosti moralnih vrlina, ljudskih vrlina.“

Rabinov govor, koji je napisao glavni službenik za obrazovanje Mordehaj Bar-On, jeste prosvetljujući.

Strastven je, ali ne i zapaljiv, iako su to bili dani euforije.

Bog, na primer, nije pomenut nijednom.

Niti je to bio religiozni tekst.

Čak ni iskustvo konačnog dodirivanja kamenja Zapadnog zida nije opisano u religioznom kontekstu, već u istorijskom: po Rabinovim rečima, „vojnici su dodirnuli pravo u srce jevrejske istorije“.

Zamislite samo značaj kakav bi se danas dao veri, svetosti i Bogu u jednom takvom govoru.

Rabin je još rekao: „Radost pobede obuzela je celu naciju. Ipak, susrećemo se s neobičnim fenomenom među vojnicima. Nisu u stanju da se raduju svim srcem, njihove proslave su obeležene više nego izvesnom merom tuge i zaprepašćenja… Možda jevrejski narod nije vaspitan i nije navikao da oseća radost okupatora i pobednika.“

Ali, dok je Rabin izgovarao te reči, početna okupacija je već počela da se ostvaruje, da se razvija i grana, i već je sadržala primarne ćelije stvorene u svakoj okupaciji – ćelije nacionalizma i rasizma, a u našem slučaju i mesijansku revnost.

Počela je i da među nama, bez sumnje, klija „radost okupatora“ za koju je Rabin toliko želeo da veruje da nismo sposobni, i koja je na kraju, kroz dug i mukotrpan put, dovela do atentata na njega, dvadeset osam godina kasnije.

Čini se da ne postoji nacija koja je imuna na opijenost moći.

Nacije jače i postojanije od naše nisu bile u stanju da izdrže njenu zavodljivost, a kamoli stanje male nacije koja je tokom većeg dela svoje istorije bila slaba i progonjena, i nije imala oružje i vojsku kojom bi se branila.

Nacija koja je u tim ranim danima juna 1967. verovala da se suočava sa stvarnom pretnjom uništenja, a šest dana kasnije postala je gotovo imperija.

Prošlo je od tada pedeset godina.

Izrael se razvio do neprepoznatljivosti.

Dostignuća zemlje u skoro svakoj oblasti su ogromna i ne treba ih uzimati zdravo za gotovo, kao ni čitavu priču: povratak jevrejskog naroda u domovinu iz sedamdeset dijaspora i velike stvari koje je ovde stvorio su među najneverovatnijim i najherojskijim pričama čovečanstva.

Ne poričući tragediju koja je naneta Palestincima, starosedeocima ove zemlje, preobražaj jevrejskog naroda od naroda izbeglica i raseljenih lica, koji je preživeo ogromne katastrofe, u naprednu, živu, moćnu državu – gotovo je neshvatljiv.

Da bismo sačuvali sve što nam je drago i sve dobro što smo ovde stvorili, moramo stalno da se podsećamo na ono što preti našoj budućnosti, ne manje od spoljnih opasnosti: pre svega, na perverziju koja šteti suštini postojanja Izraela – da je to demokratija koja više nije demokratija u najpunijem smislu te reči.

To je iluzorna demokratija i mogla bi, vrlo brzo, biti iluzija demokratije.

Prevod: Goran Živković

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih pisaca. NJegova knjiga političkih eseja „Srce koje misli“ objavljena je upravo u izdanju Arhipelaga.